Мајци (1897)

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Никад више, никад више
Ти ме нећеш благо звати,
Никад више твоје руке
Загрљај ми неће дати.

Никад више, мајко моја,
Ја ти нећу гласа чути,
Нит' ће синак на твом њедру
Починути, одахнути.

Твој пољубац, свет и мио,
Следила је самрт кобна, -
Од вјернога сина твога
Отргла те хумка гробна.

Хладно ти је... И мени је
Без љубави, без твог крила,
Кô да никад моја душа
Огријана није била.

Све је пусто, никог нема
Што ми може покој дати,
Нема оног ког сам звао
Слатком ријечју "мила мати".

Нема, нема... Свијет је мален -
Твоја љубав виша ми је,
Једна цигла искра њена
И од сунца љепше грије.

Тек под њеним благим жаром
Ја сам лако тиче био,
Имô крила, па под небом
Рај и слатки живот пио.

Све ми бјеше ведро, сјајно,
Као милост ока твога;
У љубави твојој, мајко,
Осјећô сам светост бога.

Осјећо сам да је живот
Непрегледно поље цвјетно,
А ја чедо раздрагано
Што по њему трчи сретно.

А сад, мајко, све је пусто,
Нема сунца да ме грије,
Нема твоје благе ријечи
Да ме пита како ми је.

Нема, нема... Црна јава
Жалосна ми слова пише:
Да те никад, мајко мила,
Загрлити нећу више...

Никад више... Тек на небу,
Пред дверима светог раја,
Ја ћу опет мирно сниват
Усред твога загрљаја

У Мостару, 27. новембра 1897.