Марко

Марко (1844)
Писац: Љубомир Ненадовић

Над Прилипом небо ведро,
Сунце сија јарко;
У Прилипу вино пије
Краљевићу Марко.
Сам га лије из мешине
У златна пехара,
Сам га лије, сам га пије,
Сам се разговара:
„Изгибоше све војводе,
С њима царство паде;
Оставише својој земљи
Вериге и јаде.
По Призрену Турци вију,
По Косову с’ ба̑ше,
Њина сабља веће близу
До Прилипа маше.
У Једрену султан седи,
Бугари га хране;
Из Једрена силне војске
Шаље на све стране.
Где год беше који јунак,
Сад га нема више;
Изгибоше за слободу,
Ропство оставише.
Ал’ тако ми српске вере,
Вере од јунака,
Упамтиће добро Турци
Краљевића Марка.”
— Па последњу чашу попи
И на ноге скочи;
Помрчало беше сунце
За његове очи.
Опреми се, па поседе
Својега Шарина;
Оде Марко, као хала,
Преко свих планина.
Где год сретне или стигне
Турке, тигре праве,
На мегдан их он позива,
Одсеца им главе.

1844'

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, 2. издање. стр. 10-11.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.