Макар Чудра

Макар Чудра Писац: Максим Горки, преводилац: Аксентије Бацетовић

С мора је дувао влажан, хладан ветар и разносио по степи сетну мелодију ударања морских таласа о брегове и шушањ приморских шумарака. По кадшто намане на ветру по који озебао, спрчен, жут листак, и распири пламен, од којега уздрхће јесења магла и склони се као уплашено, дајући прилику да се за часак угледа с леве стране безгранична степа, с десне бескрајње море, а право спроћу мене снажни Макар Чудра, стар Циганин, који чува коње своје черге разапете на педесет корачаја од нас.
Ништа га се није тицало што му је хладни ветар разгрнуо кабаницу, разголитио чупаве, мрке прси и немилосрдно их шибао; он је, наслоњен, мирно лешкарио у лепом, слободном, јуначком ставу, окренут лицем к мени, методично потезао димове из грдно велике луле, пуштао их у густим колутовима на уста и на нос, и гледајући преко мене некуд у мртву тмину степе, разговарао непрестано, не покушавајући ни једним покретом да се заклони од оштрог ветра.
— Дакле, ти идеш? То је паметно. Леп си избор учинио, соколе. Тако и треба: иди и гледај; а кад се нагледаш, лези и умри — то је све!…
„Живот? Други свет? настави он, пошто чу моју примедбу на његово „тако и треба”… Е—е! А шта се то тебе тиче? Зар ти сам ниси живот? Други људи живе без тебе и живеће без тебе. Зар ти мислиш да си потребан некоме? Ниси ни хлеб, ниси ни штап, па и не требаш ником…
„Учити и учити, велиш ти? Али можеш ли ти то научити, како да људи постану срећни? Не, не можеш. Прво остари, па онда говори да треба учити. Зашто учити? Сваки зна шта му треба. Ко је паметнији, тај узима оно што има, а глупљи не добијају ништа; и сваки се учи сам…,,

„Смешни су ти твоји људи. Скупили се у гомилу, те гњаве један другог; а погледај шта је места на земљи; — он показа руком далеко на степу... И непрестано раде. Зашто, за кога? Нико не зна. Гледаш како човек оре и нешто мисли: ето, он ће у зноју, кап по кап, искапати своју снагу на земљу, а затим лећи у њу и иструнути у њој. Ништа после њега не остаје, ништа он не види од своје њиве, и умире будала каква се и родио.... „Зар се он само зато родио да прочепрка земљу и заклопи очи пре но стигне да гроб себи зачепрка? Зна ли слободу? Разуме ли просторију степе? Раздрагава ли његово срце разговор морских таласа? Е—е! Он је од рођења, па кроз цео живот, роб и ништа више. Шта је он у стању да учини од себе? Ништа; сем да се утопи, ако се мало опамети.... „А ја сам, ево види, за својих педесет осам година толико свачега видео да, кад би се све турило на хартију, не би стало у хиљаду торби као што је та твоја. Чик погоди где сам све био? Не можеш. Ти ни у сну ниси сањао таквих места у којима сам ја бивао. Тако и вреди живети: ићи, ићи — више ништа. Немој се дуго бавити на једном месту; што ће ти то? Као што се дан и ноћ вечито витлају око земље, избегавају једно друго, исто тако избегавај и ти разговор о животу да ти живот не омрзне. Јер ако се даш у мисли, омрзнуо си живот. Тако увек бива, то се и мени десило. Е—е! Десило, соколе!... „Лежао сам у тамници, у Галицији. Једном, од туге, наметну ми се мисао: зашто ја живим на свету? А у тамници је тешко, соколе, те још како тешко; и туга ми — чим ми се поглед отме на прозор — обујми срце и стеже га као клештима. Ко да каже зашто човек живи? Нико, соколе! Не треба се о том ни питати. Живи, па то ти је! И шетај, и око себе гледај, па те неће туга никад обурвати. Тада у мало што не затегох свој рођени појас. Тако је то!

„Хе! Разговарао сам с једним човеком. Напрасита луда, ваш Рус. Треба, вели, живети не тако како би ти хтео, већ како је Бог рекао. Буди, каже, покоран Богу, па ће ти дати све што му заиштеш. А сам је сав у закрпама.... Ја му онда рекох да испроси у Бога ново одело. Он се због тога наљути на ме и отера ме с псовком... А баш мало пре је говорио како треба праштати људима и волети их. И мени је он требало да опрости ако сам га увредио. Леп учитељ! Они уче да се мање једе, а сами једу по десет пута на дан....“

Он пљуцну у ватру, ућута, и препуни лулу. Ветар је тихо и тужно јадиковао за нечим, у мраку су рзали коњи, а испод черге брујала нежна, страсна песма. То пева лепа Нона, кћи Макарова. Познавао сам њен пуни, грудни глас, у коме си чуо као некакво чудновато незадовољство и охолост, било да пева, било да те здрави. На њеном црнупурастом лицу засела је охолост царице, а из њених влажних црних очију говорила је свест о њеној дражи и заносној лепоти, а с тим и презирање свега што није она сама. Макар ми пружи лулу:

— Пуши! Лепо пева цура? Тако! А би ли волео кад би се нешто онаква загледала у те? Не би? Добро. Тако и треба — не веруј девојкама и пази да си подаље од њих. Цури је милије и пријатније љубити се но мени лулу пушити; а пољубиш ли је, срце ти је оковано, неста слободе. Она те нечим што се не да ни видети ни прекинути чврсто прикује за се; ти јој даш своју душу, а себи оставиш остало. Веруј! чувај се девојака! Вечито лажу, змије. Она ти прича да те воли више свега на свету, а само је иглом боцни, готова је да ти срце рашчупа. Збиља, соколе, да ти кажем једну причу. Памти; ако је упамтиш бићеш целог века слободна тица....

„Био и живео на свету Зобар, млад Циганин, — Лојко Зобар. Знала га је сва Маџарска, и Чешка и Славонија, и сви крајеви покрај мора. Беше то одважно момче. Није било села у тим земљама, где се њих пет шест не би заверило да умлате Лојка. И он је поред свега тога живео; и ако му се где какав коњ допао, украо би га, па да га читава војска чува. Е—е! зар се он бојао кога? Да сам сатана дође са својом пратњом, Лојко — ако га не би могао пирнути ножем — бар би га поштено изгрдио; а већ да би остали ђаволи однели по једну заушницу, то је више но сигурно.

„Све су га черге знале или су слушале о њему. Ништа није волео осим коња̂, па и њих не дуго: појаши мало па прода; а коме требају паре, тај их и узме. Он није ништа ценио: да ти је затребало његово срце, он би га сам ишчупао и дао ти, само кад би знао да ти то може што помоћи. Ето какав је био, мој соколе!

„У то време — а то је било пре десет година — наше су се черге сељакале по Буковини. Једном — сећам се да је била јесења ноћ — поседали ми: ја, Данило војник, онај, знаш, што је с Кошутом војевао, стари Нур, и сви остали, и Рада, кћи Данилова. „Ти знаш моју Нонку. Царица девојка! Па ипак, с Радом је не можеш упоређивати, — то би била и сувишна част за Нонку! Слабе су речи да се о њој, о тој Ради, што каже. Још би се једино, можда, њена лепота могла на ћеманету одсвирати, па и то човек који би ћемане познавао као своју душу.

„Много је момачко срце она спржила, о-о много! Један стар магнат, перчинлија, кад је видео Раду на Морави, просто је баилдисао. Блене у њу с коња и дрхће као да га је тролетница ухватила. А беше леп као ђаво о празнику: одело све златом везено, о бедрима пламти сабља као муња чим коњ ногом копне — сва је пуста у драгом камењу; а на капи плаветна кадифа, као да је парче неба откројио. Важан је то човек био, стари господар. Блену, блену, па рече Ради: „Ходи, пољуби ме, даћу ти пуну кесу пара!“ А Рада њему леђа и ништа више!.... „Опрости, ако сам те увредио, погледај ме бар лепо!“ Намах се слеже стари магнат и баци пред њу кесу — велику кесу, брате! А ова је као нехотично гурну у блато и ни да погледа. — „Ох, девојко!“ јекну он, па ошину коња бичем и запраши путем.

„Но сутра дан ето га опет.... „Ко јој је отац?“ разлеже се као гром по чергама. Данило изиђе. „Продај кћер и ишти шта хоћеш!...“ А Данило ће њему: „Само господа продају све, почев од својих свиња па до савести; а ја сам с Кошутом војевао и ничим не тргујем!“ Он дрекну и маши се сабље; но у том неко од наших тисну коњу у уво запаљену труд, те коњ наже путем као светлица! Ми после тога одмах дигнемо черге и... маглу! Измичемо један, други дан; кад, али ето ти њега опет: стиже нас! „Еј, ви, виче; пред Богом и пред вама исповедам да ми је намера чиста; дајте ми девојку за жену; поделићу с вама све што имам, а богат сам, сила!“ — Сав гори и као биљка на ветру љуља се у седлу. Ми се замислимо.

„— Деде, кћери, говори! рече Данило под нос. „— Кад би орлица од своје воље пошла гаврану у гнездо, шта би постала? упита нас Рада. „Данило се засмеја, па с њим и ми сви у глас. „— Тако, кћери! Чу ли, господару? Потражи голубице; оне су попустљивије... И ми одосмо.

„А господар зграби капу, лупи је о земљу, па отиште коња да се земља затресе... Ето каква је била Рада, соколе!

„Но, ево једанпут, седимо ми тако у вече, кад се зачу свирка у степи. Дивна свирка! Крв од ње у жилама ври и мами некуд. Свима нама, то осећасмо, хтело се од те свирке нешто такво после чега ни живети не би требало, или, ако би се морало, не друкчије него као цареви све земље... — Таква беше та свирка, соколе! „Слушамо, а она све ближе. Гледамо, а из мрака се помоли коњ и на њему човек свира, приближујући се нама. Стаде код ватре, преста свирати, па се само осмејкује и гледа нас.

„— Е, Зобаре, ама јеси ли то ти! викну Данило радосно. Дакле, ово је Лојко Зобар! „Брци му пали на рамена и помешали се с дугом црном косом; очи светле као сјајне звезде, а осмејак — право сунце, Бога ми! Просто као да је с коњем заједно скован из једне полуге гвожђа. Спрам ватре изгледа сав крвав и сева зубима смејући се. Нека будем проклет, ако га нисам волео као самог себе пре но је реч са мном проговорио или опазио да и ја такође живим на беломе свету!

„Видиш, соколе, каквих људи има! Погледа те у очи и одмах ти душу освоји; и ти не само да се због тога не стидиш, него ти је још и мило. С таквим човеком одмах и сам постајеш бољи. Мало је, пријатељу, таквих људи! Па и боље је што их је мало. Кад би много доброг на свету било, онда се не би за добро сматрало. Тако је! Но чуј даље. „Рада ће рећи: „— Дивно ти, Лојко, свираш! Ко ти је начинио тако гласно ћемане? „А он смејући се: „— Са̂м сам га начинио! И нисам га начинио од дрвета, већ од груди младе девојке, коју сам врло волео; а струне сам усукао од њенога срца. Још помало лаже ћемане, али ја умем вешто држати гудало у рукама! Видиш ли?

„Зна се да ми гледамо да одмах заћоримо девојку, да нам њене очи не би срце запалиле, него да саме за нама туже. Тако и Лојко. Но намери се на мајстора. Рада се окрете од њега, зевну и рече: „— А још причају како је Лојко паметан и окретан! Како лаже свет!... То каза, па се уклони. „— Е, е, е, лепотице, па ти си имала оштре зубе! кресну Лојко очима и одјаха с коња... Здраво, браћо! Ето вам и ја дођох. „— Радујемо се госту, орле! одговори Данило. Па се пољубише, поразговараше, и легоше спавати.... „Тврдо су спавали. Кад у јутру, гледамо — Зобар повезао главу крпом. Шта ће то бити? Знате, коњ га на спавању копитом очепио.

„Е, е, е! Сетисмо се какав је то коњ био, па нам се осменуше брци; осмену се и Данило. А зар Лојко није био достојан Раде? Већ не! Ма како да је девојка лепа, душа јој је и тесна и плитка. Можеш јој торбу блага обесити о врат, па опет не може бити лепша но што је у истини. Е, добро!

„У то време послови нам добро иђаху, те се мало подуже забависмо на том месту. С нама је и Зобар. То беше друг! Мудар беше као старац, а знађаше и руско и маџарско писмо. Кад почне говорити, цео век човек не би спавао, слушао би га! А што свира — Бог ме убио, ако је још ко на свету тако свирао као Зобар! Кад једном превуче гудалом по струнама, срце ти заигра; кад превуче други пут, оно престане куцати од слушања; а он свира и смеши се. Слушајући његове песме, човеку се хоће и да плаче и да се смеје у исто доба. Чини ти се по кадшто да неко тужно јечи под гудалом, запомаже и пара ти груди као оштрим ножем. После као да стена прича небу приче, тужне приче. Девојка плаче испраћајући војна! Војно зове девојку у степу на састанак. И наједаред — хеј! као гром грми слободно, жива песма: још ће и сунце заиграти од ње на небу! Видиш како је, соколе!

„Свака жилица у твојем телу разуме ту песму и ти постајеш њен роб. Да откуд тада викне Лојко: „За ножеве, другови!“ — сви бисмо се латили ножева, и јурнули куд би нам казао. Све је могао учинити од човека, и сви су га волели, врло волели. Само Рада није за њим марила. Па да је само то, него му се још и подсмевала. Тешко је уцвелила срце Зобару, те како тешко! Лојко шкргуће зубима, чупа брк, очи му мрачније од бездана и покадшто тако сену да те страва хвата. Ноћу храбри Лојко тумарне у степу и тамо до сванућа плаче његово ћемане, плаче и сахрањује слободу Зобареву. А ми лежимо, слушамо и премишљамо: Шта ће бити? Јер знамо да је опасно стати између два камена, кад се један другом у сусрет котрљају — осакатиће. На то је и окретала ствар.

„Једанпут се бејасмо искупили сви, и тако разговарамо о пословима. Обузе нас сета, те ће Данило замолити Лојка: „Певни, Зобаре, песму, развесели душу!“ Он погледа Раду, која је лежала близу њега наузначице и гледала у небо, па удари по жицама. Ћемане проговори баш као да је одиста било девојачко срце! Зобар запева: Прси су ми ватра жива Степа је широка, Коњиц ми је холуј прави А мишица јака! „Рада се осврте и придигнув се мало, засмеја се у очи певачу. Лојко плану као зора: А шта мислиш, верни друже, Хоћемо ли на пут? Степа маглом увијена, Тамо зора чека. Срести данак похитајмо, Вин’ се, друже, горе; Пази, месец не закачи Гривом исплетеном. „Ако је песма, баш је песма. Тако данас нико не пева! А Рада, као да воду кроза зубе цеди, лупи: — Немој баш тако високо, можеш се лако отиснути, па бућнути носом посред баре и бркове укаљати, пази!... Лојко је крвнички погледа, но ништа не рече; отрпе момче и настави:

Данак ту нас на спавању Не сме застанути, Јер обадва, верни коњу, Стид ће нас изјести! — То је песма! рече Данило; овакве у животу нисам чуо. Да Бог да̂ сатана од мене лулу градио, ако лажем!... Стари Нур и брцима стриже и раменима мрда; свима нам је на срце пала Зобарева махнита песма. Једино се Ради она не допаде. — Таман тако исто једанпут је комарац зујао ругајући се кликтању орлову, рече она и као да нас хладном водом посу. — Да се ниси, Радо, бича ужелела? појми се к њој Данило, а Зобар лупи капом о земљу и, као земља црн, проговори: — Стани, Данило! Ватрену коњу треба челична узда! Удај за ме твоју кћер. — Таман, погоди! осмехну се Данило; узми је ако можеш и ако хоћеш! — Добро! рече Лојко, па се обрте Ради: — Е, девојко, чуј ме мало и не поноси се! Много сам ја таквих видео, много! Али ни једна ме није у срце текнула као ти. Ех, Радо, срце си ми ишчупала! Па шта? Што мора бити, мора.... Ах! нема таквог коња на којем би човек могао од самога себе побећи!... Пред Богом, својом чашћу, твојим оцем и свима овим људима, узимам те за жену. Но пази, не противи се мојој вољи, јер ја сам слободан човек и хоћу да живим по својој вољи!... Рекавши то, примаче јој се стиснутих зуба и зажагрених очију. Ми гледамо, он јој пружа руку, и мислимо: таман Рада заузда дивљега коња! Кад наједанпут, он размахну рукама, пружи се на леђа и груну затиоком о земљу!...

„Шта то сад би? Просто као да га је пушчано зрно у срце згодило. Кад оно шта је: Рада замахнула и обмотала му бич око ногу, па кад је повукла, Лојко се претурио. „И опет, она лежи као да није ништа ни било, не миче се, ћути, и само се смешка. Гледамо шта ће сад бити, но Лојко сео на земљу и стегао главу рукама као да се боји да му не прсне. После се диже и оде у степу не погледав никога. Нур ми шану: „Мотри на њега!“ И ја пођох вуљати се за Зобарем по мраку. Тако, соколе!“

Макар истресе пепео из луле и узе да је наново пуни. Ја се увик побоље кабаницом, и лежећи посматрах његово старо лице, поцрнело од сунца и ветра. Он је мрко и строго климао главом и нешто у себи шаптао; густи брци мрдали су, а ветар му дизао косу. Личио је на стари храст, опаљен муњом, но још снажан, јак и поносит својом снагом. Море је, као и пре, шапутало с обалом, а ветар разносио шапат по степи. Нонка је престала певати, а скркнути на небу облаци чинили су јесењу ноћ још мрачнијом и страшнијом. Макар настављаше:

„Лојко иде ногу пред ногу оборене главе и оклембешених руку, које климатају као бичеви. Кад стиже на обрежак крај потока, седе и јекну. Ама тако јекну да ми крв обли срце од жалости; но опет му се не примакох. У тузи не вреде речи, је ли истина? Тако! Седи један сат, седи други сат, седи трећи сат, и не миче се. „А ја мало подаље лежим. Ноћ је ведра. Месец сву степу обасјао сребрастом светлошћу, те се види надалеко. „Гледам и видим: од черга̂ жури се Рада. „Обрадовах се. То вреди, помислих; јунак је девојка Рада! Она му приђе, а он је и не опази. Метну му руку на раме. Лојко уздрхта, рашири руке и истури главу, па скочи и дочепа нож! Јаој, заклаће девојку, то видим, и хтедох, пошто викнем черге, прискочити им, кад чух: — Бацај! Главу ћу ти раздробити!... „Гледам, а Рада наперила пиштољ право у чело Зобару. Права сатана девојка. Мислим, сад су обоје подједнаки у снази, и чекам шта ће даље бити. — Слушај!... Рада задену пиштољ за појас и проговори Зобару... Нисам дошла да те убијем, већ да се миримо; баци нож!... Он баци и мрко јој гледа у очи. Лепо је то било, брате! Стоје два људска створа, оба лепа и одважна, а овамо се гледају као зверови. Гледа их месец, гледам их и ја. — Чуј ме, Лојко; ја те волим! проговара Рада. Он само слеже раменима као да су му везане и руке и ноге. — Ја сам виђала момака, но ти си и јуначнији и лепши од њих, и душом и лицем. Сваки би бркове обријао, само кад бих му намигнула; сви би клекнули преда ме, само кад бих хтела. Но која вајда? Они ни иначе нису храбри, а ја бих их начинила да буду жене. Мало је остало на свету Цигана, мало, Лојко. Никад никога нисам волела, а тебе волим, Лојко... Но ја још волим и слободу. Слобода је, Лојко, мени милија но са̂м ти. Па ипак без тебе ја нећу живети, као ни ти без мене. Дакле, ја хоћу да будеш мој душом и телом, јеси ли чуо?... Он се осмехну: — Чујем! Срцу је драго слушати твој говор! Говори још. — А ево шта још, Лојко: све једно, ма како ти врдао, ја ћу те савладати, бићеш мој. Зато не губи узалуд време — тебе чекају моји пољупци и миловање... силно ћу те љубити, Лојко! Од мог пољупца заборавићеш на своју одважност... и живе песме твоје, које тако веселе Цигане, неће више чути степа; ти ћеш певати само песме љубави, нежне песме мени, твојој Ради... Дакле, не губи узалуд време; — ја рекох, и ти ми се сутра имаш покорити као старијем другу јунаку. Поклонићеш ми се пред свима до црне земље, пољубити ми десну руку, и тада ћу ти бити жена.

„Видиш шта се прохтело ђавољој девојци! То се никад није чуло; тако је, причају старци, некад било код Црногораца, ама код Цигана, никад! Побратимство с девојком! Деде измисли, соколе, што смешније? Читаву годину можеш мислити, па не измислити! „Одскочи Лојко у страну и рикну као рањен у срце. Рада уздркта, ама се не издаде. — Е до виђења, до у јутру, а сутра ћеш урадити онако како сам ти рекла. Јеси ли чуо, Лојко! — Чух!... Урадићу, — јекну Зобар и пружи јој руке. Она га и не погледа, а он се заљуља као преломљено дрво, и тресну о земљу плачући и смејући се. „Тако га беше обезнанила проклета Рада, да га једва повратих.

„Каквом ли то ђаволу треба, и зашто, да људи тугу тугују? Ко је тај што воли слушати како јечи и пуца од туге људско срце? Сад му мисли ти!... „Вратим се под черге и испричам све старцима. Размислимо и решисмо да очекујемо и видимо шта ће из тога испасти. А би ево шта. Кад се у вече искуписмо сви око ватре, дође Лојко. Беше збуњен и страшно пођћао у лицу за једну ноћ; очи му упале и земљи оборене. Не подижући их проговори нам: — Ево шта је, другови: завиривах ноћас у срце и не нађох више у њему места старом слободном животу. Тамо само Рада живи и више нема ништа! Ево, она се, Рада, смеши као царица! Она своју слободу воли више но мене, а ја њу више но слободу, и зато сам се решио да паднем пред њу на колена, као што је тражила, те да сви видите да је њена лепота победила одважнога Лојка Зобара, који се пре играо с девојкама као соко с јаребицама. Пошто ово учиним она ће постати моја жена, грлити ме и миловати тако да ми неће пасти на памет ни слобода ни да вам песме певам. Је ли тако, Радо?... Он диже главу и суморно погледа Раду, а она ћутке и заповеднички климну главом, показав му руком да клекне пред њу. Ми само бленемо и ништа не разумемо. Чак смо желели да се кудгод склонимо, само да не видимо како ће Лојко Зобар пасти на колена пред девојку, ма та девојка била и сама Рада. Срамота нас је била од нечега, било нам је и тешко и жао. — Но! викну Рада Зобару. — Е—е, не жури, биће; још ће ти се и досадити, — засмеја се Лојко. Као да челик звекну, тако се засмеја. — Дакле, ето шта је, другови! Шта сад треба? Ништа до да пробам да ли је збиља у моје Раде срце тако тврдо, као што ми се учинило. Опростите ми, браћо; да пробам! „И пре но што нам дође у памет шта Зобар намерава, Рада већ лежаше на земљи с кривим Зобаревим ножем у грудима, забоденим до саме дршке. Скаменисмо се. „А Рада ишчупа нож, врљакну га од себе, затиште рану црним витицама и, смејући се, каза јасно и разговетно: — Збогом, Лојко; ја сам знала да ћеш ово учинити! — и издахну....

„Виде ли што је девојка, соколе?! Ето каква је! Нека сам вечито проклет, ако није била прави ђаво девојка! Е—е! — А ја ћу пред тобом заиста и на колена пасти, краљице горда! — рикну Лојко да степа одјекну, па клече на земљу, и притиште усне на ноге мртве Раде. Као да умре. Ми поскидали капе и стојимо као заливени. „Шта да радиш у оваквој прилици, соколе? Јесте! Нур рече: „Треба га везати!“ Али ничија се рука не би дигла да веже Зобара. То је знао и Нур, па зато и махну руком, и измаче се у страну. Данило приђе и диже оштар криви нож, на ком се још не беше охладила крв Радина, дуго га гледао, а брци му све играју. Затим заиђе Зобару за леђа и заби му нож у леђа, таман спрам срца. Он бејаше отац Ради, стари солдат Данило! — Тако! рече Лојко јасно, окренув се Данилу, и оде да стигне Раду.

„А ми гледамо. Лежи Рада с косом и руком на рани; отворене очи отишле јој у плаветно небо, а код ногу њених лежи Лојко Зобар. На лице му пала дуга коса, те се и не види. „Ми стојимо и премишљамо. Дркте брци староме Данилу, а обрве се накострешиле. Он гледа у небо и ћути, а Нур, стар као муња, пао ничице, па јеца да му све рамена играју. „Имало се за чим и плакати, соколе! Јесте! „А ти, велиш, идеш? Е, па иди својим путем; у страну не свраћај. Право иди, јер можеш за бан-бадава погинути. То ти је све, соколе!“

Макар ућута, остави лулу у дуванкесу и намаче кабаницу на прса. Киша је ромињала, ветар дувао јаче, а море мумлало потмуло и љутито. Један по један долажаху зашатреној ватри коњи, па пошто нас погледају великим паметним очима, зауставе се и тако мало по мало начинише читав круг око нас.

— Ћо, мали, ћо! виче умиљато Макар и тапшући по врату вранца, којега је највише волео, рећи ће мени: — Време је и да се спава! — па узе те се покри кабаницом по глави и ућута. Мени се није спавало. Издружио сам очи у мрачну степу к мору, и у ваздуху ми се причиња царски лепа и поносита слика Радина. Руком и косом притисла је рану, а између црнпурастих прса омиче се кап за капљом крви и пада на земљу у облику звездица црвених као ватра. А за њом сустопице иде Лојко Зобар: преко лица му је пала густа коса, испод које капљу једна за другом хладне и као грашке крупне сузе. Киша је почињала јаче пљуштати, море је певало тужну свечану химну гордом пару лепих Цигана, Лојку Зобару и Ради, кћери старог војника Данила. А они обоје лагано и ћутљиво круже по ноћној тмини, и лепи певач Лојко никако да дође упоредо с Радом.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. јул 1901. Књига III, Број 1. Стр. 27–33.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Аксентије Бацетовић, умро 1905, пре 121 година.