Л. К. Лазаревић/I
Предмет је приповеткама Л. К. Лазаревића народни живот сеоски и маловарошки, какав је овај некад био у једном крају Србије. Све је то изнесено необично живо и верно; и ако је слика коју нам он о свему томе даје у многоме и идеалисана, она је исписана с толико топлине и љубави и толико је пријатна да волимо веровати да је све, или боље да је било, све онако како се описује и да је, отуда, и сматрамо као да би у свему била верна. Ми волимо веровати да је живот текао онако мирно, идилски у међусобној љубави и слози да је и варош и село било као једна велика породица. Како је на пр. мила она слика села у Школској Икони оних добрих и честитих сељана и њиховог старог попа; оне задруге у приповетци На бунару, све сложно.... И ако није вероватно да је то и некад све тако било, ми волимо веровати да јесте. Томе доприноси много и то што је све изнесено просто, природно и неусиљено, те, према томе, изгледа и да је у свему истинито и ако у ствари није.
У осталом то није оно што је у приповеткама Лазаревићевим главно; живот народни, и ако се тако видно истиче у њима, спореднији је; он је више као стафажа, као Hintergrund нечему другоме.
То што је у приповеткама Л. К. Лазаревића изнесен народни живот, и изнесен тако вероватно је и учинило да је један критичар његов, Љ. Јовановић којему треба признати заслугу да је покушао једини праву анализу његових приповедака, анализу >из цело<{?} , нашао да је оно што је главно у њима, породично осећање. То би, по њему, била поглавита тема у приповеткама Лазаревићевим; она се огледа сад у овоме сад у ономе облику, у свима њима: [у] Швабици (недовршеној приповетци коју није требало ни објављивати) се оно буни против женидбе туђинком, и односи победу над љубављу; у Ветру јунак приповетке због мајке одустаје од женидбе;…
Толики примери, изгледа, доказују да је тако. У ствари они не доказују ништа. Оставимо на страну Швабицу, (несвршену приповетку коју није требало ни објављивати), и разгледајмо мало ближе друге приповетке. Јанко се… На тај начин би и прави Вертер бно пао као жртва породичне среће другога, о коју се он хтео огрешити. Арсен треба да жртвује Аноку и она се мора покорити задрузи зар је то главно у приповетци На бунaру Ко би још из Школске Иконе нашао да јој је смисао како љубав и т.д. Ко би други осим критичара за љубав својем тврђењу могао тако што рећи? И критичар треба да је искрен, да му је преча петина него његови критичарски калупи.
Породично осећање јесте јако у приповеткама Л. К. Лазаревића; али оно је јако зато што је оно уопште јако у патријархалнога света какав описује Л. К. Лазаревић; без њега би слике биле ако не неверне а оно непотпуне. И ако би се, на супрот томе, приметило да су и други сликали тај исти свет на инак оно у њих није тако јако, не треба заборавити да га нико није сликао тако потпуно као он. Други разлог што је тако, изнећемо доцније, зашто је толико полагао. Главно је да оно није главно.
Што је Л. К. Лазаревић сликао, то, дакле, није толико живот народни, колико, више, поједине људе, личности, типове, карактере. Што је код њега главно, то је унутарњи живот, оно што у себи самима доживљују, што се у души њиховој збива. То је психолог, који анали зира своје личности, и којему је прича више за то да нам тако изнесе резултате своје анализе.
У вези с тим је и то да је код њега свагда једно лице главно остала су сва, и ако су она свагда живо и истинито изведена, више за то да се истакне оно главно. И ако би се могло приметити да је то и у других приповедача таке, да је у свакој приповетци једно лице главно, јунак приповетке, оно је овде у неку руку објект, предмет анализе… Митар, Анока, Вучко, Јанко.
И као што му је свагда главно једно лице, тако је исто и оно што износи само један моменат, какав нагао прелом који се у души њиховој догађа. У првој и најбољој приповетци његовој, Први пут с оцем на јутрање то је картар, који се, пошто је прокоцкао сву своју имовину, и поумно већ да сам себи узме живот у последњем часу трже и отпочиње нов живот. У другој приповестки, На букару, Анока, размажена, самовољна и без срца, постаје преко ноћ послушна, смерна, и милостивна према онима које је дотле кињила. Тако и Вучко, у приповетци Он зна све, немиран и раскалашан деран, кад види да је на њему брига о брату и братовој кући, постаје у тренутку други, уредан, честит и ваљан. Тако се и Јанко, у Вертеру, пролази својих млаких, сентиментал них сањарија… И, на послетку, то се исто опажа и у оној слици Све ће то народ позлатити: када онај војник који се враћа из рата без једне руке и ноге, и којему милостивни људи деле богате поклоне, све то захвално прима, док му у једном тренутку не пролети кроз главу мисао да је он сад просијак, и он све не бани на земљу.
Тако се, дакле, у свима приповеткама Л. К. Лазаревића понавља исти мотив, нагли, тренутни преврат у
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 36-40.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Недић, умро 1902, пре 123 године.
|