Л. К. Лазаревић/Почетак
Чиме се Л. К. Лазаревић одликује од других приповедача српских, то није толико својим даром колико својом вештином. И ако се он сматра као најбољи српски приповедач, он није био прави приповедачки таленат; он није имао онога што, у првоме реду, чини приповедача, инвенција, као што није имао ни оног лаког и течног стила у причању који је такође једна од битних одлика правог приповедача. Али и ако тога није имао, он је, у накнаду за то, располагао необичним уметничким тактом, и имао једну вештину која је била толика да је она не само прикривала, него и надокнађавала оне недостатке. Тако се догодило оно што се чини да је немогућно, и што изгледа парадоксно рећи: да је овај приповедач без правог талента, написао неколико приповедака које су, без поговора, најбоље што их имамо у нашој српској књижевности.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 36.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Недић, умро 1902, пре 123 године.
|