Лондон и Београд

Лондон и Београд  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

И данас је Лондон престоница једне слободне, и ако тешко тетурајуће се светске империје, — али престоница у којој се и даље не гледа сопственим очима и не мисли сопственом главом, већ се гледа туђим очима и мисли туђом главом.

А Београд је престоница једне до јуче слободне а данас разбијене и покорене државе, у којој се почиње гледати својим очима и мислити својом главом.

Овде их, дакле, баш само по томе упоређујемо, јер нам и не пада на ум да их упоређујемо по броју становништва, њиховом богатству и другом светском значају. Не гледа Лондон ни данас још својим очима и не мисли својом главом. Гледа очима међународног јеврејства и мисли његовом главом.

Зато се његова империја љуља из темеља.

Зато се хтела светска империјалистичка политика, а нису се хтела средства за такву политику. Зато је империја силно раслабљена.

Зато се водила политика ратоборна кад је било јасно да је империја раслабљена, и то је довело овом рату.

Зато се избегавао мир, кад се већ ушло у рат, иако се видела јасно своја слабост и снага противника.

Зато се очекивала помоћ од уласка у пожар осталог света — што је и нас у огањ бацило.

Зато се стално чекала помоћ од уласка у рат Совјета — иако је јасно шта би пораз Немачке у том случају значио за Европу и човечанство.

Зато се сад стално гурају покорене од немачке земље и народи да се дижу на оружје, ма да се зна у какву то пустош те земље и Европу увлачи.

Зато се водила глупа политика празног блефа према Јапану, а сад Јапан угрожава основе моћи и богатства не само Енглеске, него и њених савезника.

Зато је све тако, јер Лондон данас не гледа својим енглеским очима, и не мисли својом енглеском главом, — већ гледа очима међународног јеврејства.

Београд је 25. марта прогледао својим очима и мислио својом главом. Одавна му се то није било десило. Али тог дана се десило. Он је угледао пред собом провалију и да се не би стропоштао, ухватио се за грана једног дрвета које је на ивици провалије било израсло. То је дрво било пакт.

Кривица тог режима је била што је прогледао тек 25. марта и што је раније не само и сам гледао туђим очима и мислио туђом главом, већ није дао ни своме народу да гледа и мисли друкчије. Зато су његови рођени слепи васпитаници пререзали оно дрво и режим се заједно с дрветом сурвао у провалију повлачећи за собом целу нашу земљу и све нас.

Двадесет седмог марта ујутру пучисти су објавили Краљеву прокламацију и указ о новој влади, — па је чак објављено да Краљ лично чита свој проглас народу; а истина је била сасвим друкчија: не само да Краљ лично то није читао, не само да Он тај указ и ту прокламацију није био потписао, не само да они тада још нису били ни допрли до Краља, — већ је генерал Симовић успео после писма Кнеза Павла Краљу, код Краља да уђе тек предвече. Па ипак је на тој одвратној лажи, да је млади Краљ ступио на престо, 27. марта ујутру, заснована наша народна и државна несрећа.

Београд је после неславне капитулације 18. априла, остављен сам себи, покушао да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.

Ко год је пре наше народне несреће покушао то, ко је покушао да не гледа онако како гледају не Енглези већ Јевреји из Лондона, не Французи већ Јевреји из Париза, не Руси већ Јевреји из Москве, и не Американци већ Јевреји из Вашингтона, — ко је покушао да гледа само својим српским очима и мисли својом српском главом, тај је био оглашен за издајника. Огласили би га одмах за издајника Јевреји и њихов духовни пород: поклоници и припадници демократије, капитализма, масонерије и комунизма. Огласили би га да му глас угуше, да спрече народне масе да истину сазнају, — да их од истине одврате. Само они нису били издајници. Они који су свесно или несвесно гурали своју земљу и свој народ у пропаст.

Ко је говорио свом народу, да ићи у рат, значи ићи у пропаст, — тај је био издајник чак и онда када је тај рат дошао па се обистинило да он носи и пропаст и срам.

А они који су гурали земљу у тај рат, пропаст и срамоту, они су били родољуби, — чак и онда кад се и пропаст и срамота доживела!!

После пропасти мало збуњени, истина, они су прво ућутали, али су већ 22. јуна отпочели поново своју стару игру: опет гурају народ у нову несрећу. И у многом успевају.

Генерал Недић међутим успева са својим јуначким борцима да их победи и да бољшевичку опасност од Србије одагна.

Али јеврејски накот не малаксава. А и како би кад је ту Лондон?

Припрема Лондон опет нова искушења српском народу. Не да Лондон српском народу да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.

Јер ако српски народ буде гледао својим очима, — онда га заиста нико, па ни Лондон не може водити, већ ће угледати пут свој, пут истинске слободе и величине. А то јеврејски Лондон не да ни једном народу овога света, па ни самом енглеском народу.

Београд, напротив, баш то хоће и ништа друго до то.

Зато се Лондон гневи на Београд, зато је сад Београд издајник српскога народа, — а ослободилац и усрећитељ треба опет да је Лондон!!

Онај Лондон што нас је учио 25. и 26. марта да вршимо пуч, да би бацили своју земљу у рат, срам и пропаст.

Онај Лондон што нас је учио после 22. јуна да су наши ослободиоци и усрећитељи „партизани”.

Онај Лондон што сам не гледа својим сопственим очима и не мисли својом рођеном главом.

Нека се само љути! Али нека зна да ће тешко успети да ономе који прогледа својим очима слепац постане вођа.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.