Лијек од мађија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Имаше некакав цар јединка сина, који му већ до оружја дорастао бјеше, па шетајући један дан наступи на мађије, оболи и клијенит остане савртијех нога и рука. Цар који свога сина миловаше више него своју душу, ђегођ је био који љекар у свијету, нањ је доводио и обећавао половину царства, ако га који излијечи, али све зафајду; док једну ноћ у сну дође му некака ђевојка и рече му: "Ти, честити царе, залуду све трошиш около свога сина, и зафајду си обећавао половину царства својега ко ти га излијечи, моја ти га је мајка замађијала, него добави очи од змаја, срце од аждахе и змију крилатицу ухваћену између госпођа, па свари у једноме лонцу неомрчену а у води неначетој, од ђевојке самохране а на ватру самотвору, па нека за три јутра попије на ште срца из молитвене чаше, ондар ће ти оздравити и мене вјенчати." Прене се иза сна цар и једва чекаше, доклен му дан дође, али не нађе никога ко ће му све ово добавити, и ако је залуду обећавао по царства својега ко му све ово донесе. Најпослије један младић обећа му се ако му да шћер за љубовцу, и цар му без одговора обећа. Ови младић имаше чудотворни прстен, те с њиме кроза свијет, нађе аждају, па кад се виђеше, она пут њега да га прождере, а он пут ње да је уфати. Кад се састадоше, извади он они прстен (а ноћ бијаше), засја се језеро и планина од њега те јој заслијепи очи, извади анџар, закла је и срце из ње извади. Сад на чуду како ће наћи змаја, али чу да их има у највисочијим горама и да лете испод облака, па кад сунце западне, и они слете и почину по врховима планина, те он тамо и чекаше кад ће се сунце смирити, док ево ти један змај долеће и леже у једну шуму, те ови младић шумке прикучи му се и пушта огањ плаветан из прстена те му сажеже крила и очи заслијепи, па брже боље малом шкопицом извади му очи. Послије тога пође да тражи змију крилатицу, и кажу му да је њу лако уфатити, ма само у они трем кад се сунце помоли иза планина, јер она у сунце погледа, и доклен сунце добро копље не оскочи, слијепа стоји. Тако он прежи кад ће сунце изаћи, и срећом набаса на једну, уфати је и прикоље и шњом у торбицу па пут за уши те к цару. Цар се обесели, и добави лонац неомрчен, воде неначете и ђевојку самохрану, но нема огња самотвора. Али ови младић окрене около огњишта с прстеном три пута и изниче огањ, те сварише у лонцу очи од змаја, срце од аждаје и змају крилатицу и дадоше да пије царев син за три јутра из молитвене чаше, те пребоље и оздрави. Цар даде оному младићу своју кћер за жену, и у један дан ожени сина оном ђевојком која му је на сан долазила и одмах му се јавила, како му је син оздравио, и удаде шћер, те тако стече сина, невјесту и зета хвалећи Господа Бога, који може кад хоће.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 262–264.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.