Ластама
| Ластама (1890) Писац: Јован Дучић |
Кад мину часи пјесме, кад мину данци љета,
Кад бујна свехне трава, ишчезне мирис цв’јета,
Сунчев охладни сјај;
У наше мирне горе кад дође јесен бл’једа,
И миле краје њене обузме хладна сјета,
Обузме тихи вај —
Страшећ се зиме шњежне, вјетрова бурних, чили’,
Страшљива крила ваша носе вас у ваш мили
Слободниј’, љепши крај . . . . .
А када, храбре душе, пренесу и те дане,
Кад опет нашим крајем прољеће љупко гране,
Оживи мртви св’јет;
Кад посл’је мртвих снова забрује пјесме гласи,
Кад опет пусте доље, кад пусте горе краси
Мирисни бујни цв’јет;
С гласним цвркутом вашим, с веселом пјесмом лаком
У наше амо горе, мирисним свјежим зраком
Лак вас донесе лет.
И опет ево ту сте . . . . . па шта вас догна сада
Из срећне, слободне земље, гдје вјечна слава влада,
Прољетњи вјечни сјај . . . . . ?
Или је љепше небо, што над нам амо плави,
Веселиј’ прољет дивни, кад своју славу слави,
Љупкиј’ цвијећа бај;
Ил’ љепше славуј пјева у нашој дивној гори,
Ил’ љепши сребрен поток пољаном кад жубори,
— Је л’ љепши српски крај . . ?!
Ој од’те ласте миле, ви чеда слободе свете,
Што преко силног мора смјело до своје мете
Полет вас носи лак!
Ој, да л’ ће једном с вама, са вашим хитрим летом,
Долетит’ српска срећа, па милим српским св’јетом
Да проспе злаћен зрак . . . .
Јер залуд нашом гором трава и цвјеће мири,
Славуји залуд поју кад се још над њом шири —
Петвјечне ноћи мрак! . . . .
У Мостару, 9. Марта 1890.
Извор
[уреди]1890. Нова зета, Година II, стр. 213.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|