Лажни модернизам у српској књижевности

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ[1]  (1911)  Писац: Јован Скерлић

    Пре неколико година кружила је у београдским више-мање књижевним круговима једна велика карта посетница, на чијој средини стајало је крупним слојевима написано: Dis. Из доњих слојева наше књижевности дато је објашњење томе ребусу: Dis је књижевни псевдоним, песничко борбено име једне нове величине, Г. Владислава Петковића, „боема” и декадента, који у неоригиналну српску поезију уноси не само нову ноту, но доноси једно ново схватање, нов свет идеја, осећаја и осећања.
    Од тога доба, Г. Петковић је штампао известан број стихова по часописима другог и трећег реда и у некојим политичким листовима. Једном врло малом броју лаковерних људи он стално даје илузију Песника и Пророка нове уметности, кога не цене само филистри и професори, зато што нису у стању да га разумеју. Г. Петковић, и ако је у висинама чисте поезије, над малим људима и њиховим ситним страстима, полаже на тако земаљске ствари као што је књижевна слава, и послушао је савет непаметних пријатеља и скривених непријатеља да штампа своје стихове у једну књигу.
    Тако су изишле „Утопљене Душе”, програмна књига наше нове уметности. То је наша Модерна, што рекли Хрвати, то је хипер-модернизам у нашој поезији, то је последња реч у књижевности, како се то верује у извесним круговима врло младих и врло наивних људи. У сваком случају, књига је интересантна, и у пуној мери заслужује да се о њој говори, ако не због тога што је књижевно дело, а оно свакако стога што је књижевни појав.
    И да је видимо из близа!
    То је поезија Декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи „рају блата” и која тражи „ново у поквареном”. Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако Г. Петковић, са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време Пол Верлен називао „проклетим песницима”, а Бодлер „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, Г. Петковић је Порок, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин, Сотона.
    Поезија Г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „littérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздражавање (оргије, полна љубав, и тако даље); „обсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.
    У „Утопљеним Душама” има свега тога. Песникова жеља: бити „пијан довек”. Његова забава:
„Оргије”:

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полу свет…
…Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварамо зрак.

    Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу Вилу, која гони облаке и натпева се са јунацима у гори зеленој, или смерну Косовку Девојку која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код Јована Дучића, муза је „бледо, тихо девојче што снева”; — муза Г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и у јутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.
    Поезија Г. Симе Пандуровића је, поред свег талента свога песника, саблазнила оним што је болесно и чудњачко у њој, али према „Утопљеним Душама” она изгледа још чиста и разумна, у крајњем случају као једна delectatio morosa. Г. Пандуровић је само нагласио ту „поезију трулежи”; Г. Петковић је са њоме дотерао до краја. „Утопљене Душе” су груб и појачан одјек „Посмртних Почасти”. Г. Пандуровић је своје песме називао: „На гробу велике страсти”, „Песме таме”, „Мртви пламенови”, „Резигнација”, „Miserere”; Г. Петковић циклусима својих песама даје погребно-симболистичке наслове: „Кућа Мрака”, „Умрли Дани”; његове песме се зову: „Престанак Јаве”, „Коб”, „Гробница Лепоте”, „Нирвана”, „Са×заклопљеним очима”, „Распадање”, и тако даље. Г. Петковић пева: „предео од сплина”, дан „покривен сплином”, „живот с тешким дахом”, „музику блуда”, „црвљиво доба”, „поднебље умрлих опела”, „раку од живота”, „костуре од живота”, „алеје мртвих”, „поглед трупина”, „игре мртвих”, „аветиња коло свуда”, „задах труо старог распадања”. То је поезија грозничавих снова и месечарства; то је атмосфера отровних и перверсних „Цветова Зла” Бодлерових језивих халуцинација Едгара Поа, и „Danse macabre” Сен-Санса —, ако не декорације из радњи за погребну спрему, поезија гробара који је читао књиге…
    Г. Петковић је себи поставио програм, и створио своју Химну. Он је саранио разум и сада удише „пару с поднебља глиба”, и, у „црвљиву добу” и у општој трулежи, себи вели:

За лице твоје огледала није.
Живи међʼ људма у музици блуда.
Живи! и нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.

    Г. Петковић је, шта више, дао неку врсту песничке исповести, која је у ствари рђава имитација Дучићеве „Моја поезија”, али која нам казује ако не оно што Г. Петковић мисли, а оно бар оно што он мисли да мисли. Он има једну „Разумљиву Песму” — једну од врло, врло ретких разумљивих песама у целој овој збирци! — и ту нам вели:

Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане од увек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене
Алʼ никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли не боли и мене;
Мене туђи јади ни мало не тиште.

    Чудна ствар! Цела поезија Г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свима нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови! И каква узвишена, орловска, генијална усамљеност, над ситним људима и над њиховим страдањима и надама, над њиховим идејама и „принципима разним”! То Г. Владиславу Петковићу, песнику поезије трулежи и „музике блуда”, изгледа достојно само „глава празних”. Аристотело, на једном месту у својој Политици, вели: да онај који се ставља ван човечанства или је гори или бољи од осталих људи, и да онај који, довољан самом себи, у стању је да буде ван људског друштва, или је животиња или бог. Као бог, Г. Петковић, антисоцијални естет, у висинама лебди над оним „главама празним” што су бринуле људске бриге, осећале људски бол и служили добру, он баца своју велику сенку на оне мале, ситне људе, који су се звали: Милтон, Бајрон, Шелеј, Шилер, Хајне, Иго, Ламартин, Вињи, Анатол Франс, Кардучи, Де Амичис, Ада Негри, Пушкин, Достојевски, Тургењев, Толстој. Не само те „главе празне”, но и Пол Верлен, на кога се Г. Петковић извесно неће бацити каменом, и он је певео и „велику Комуну”, и „Француску стару и бесмртну”, „Француску вечиту мајку”, и шибао оне које је презриво називао artisterie, који вређају уметност подмећући јој да је „незахвална према материнској земљи”. Наши најбољи песници: Његош, Змај, Јакшић, Војислав Илић, иду у исту категорију презрених „глава празних”. Све је то било мали песник; са Г. Владиславом Петковићем дошао је једном на свет Песник, као Свифтов Гуливер међу Лилипутанце! Но, не узимајмо одвећ трагично „сјајну усамљеност” Г. Петковића; не бусајмо се очајно у груди што је он народу и човечанству одрекао своју потпору! Пре три године још једна „утопљена душа”, још један олимпљанин у нашој књижевности, Г. Стеван Мартић, ђак шестог разреда гимназије у Ваљеву, прогласио је:

За род ме мој не веже никаква веза јача...

Српски народ и човечанство преживели су тај удар; надајмо се да ће „народи и људи” и даље живети и без потпоре Г. Владислава Петковића. Не бусајмо се у груди, јер несрећа најзад није тако велика, и све, можда, још није изгубљено!…
    Г. Петковић оставља другима да буду ведри и јасни, он, као француски песник, вели себи: „нека све буде, за мене, тајна гледана кроз подрумски прозорчић”. Он је од оних који су схватили симболизам: да изражава све, јер не значи ништа. Он пева у стању буновна човека који се још није истрезнио. Он је у једном особитом стању:

Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава...

И када пева то није оно што је осетио и видео, но што је сневао,

песму једну што сам сву ноћ слушао…

И према томе, природно је, не треба тражити од Г. Петковића да мисли и говори нашом обичном логиком, логиком људи код којих постоји разлика између стварности и сна, и који у јави не бунцају оно што им се у сну причињавало. „Непосредно изражавање” у поезији, говорење онако како профани и филистри говоре и како сваки може да разуме, то је старинска мода! „Нова уметност”, која изражава оно што је несвесно и недокучљиво у човеку, која више воли сан но јаву, више инстинкт но разум, хотимично хоће да буде тамна, мутна, да говори „обичне филистре „непоњабл””, што рекло „Бранково Коло” (1911, бр. 31-32, стр. 510). И зато Г. Петковић, сасвим не распознајући више „израз божјег света”, говори тамно, мутно, сибилски, целе песме његове немају никаква смисла, и сам песник не би био у стању да каже шта значе та безциљна гомилања празних речи. Признати ваља да је Г. Петковић ту имао успеха, нимало завидна у осталом. У целим песмама има оволико смисла, као у почетку „Глади мира”:

Саранио сам љубав ко̂ дан црне шуме.
Ко̂ дубине остареле непознати мрак;
Саранио сам љубав што се не разуме.

Око његове „дивне” драге, коју „ангели дворе”, стоје наде:

И плаве мисли, и све оне пруге
Велике среће…

У једном несумњивом часу „разума сутону” пева:

По мртвом дану месечина бела
И ход тишине прелива се у тон
Тајанствености, у разума сутон,
Свет илузија до самог опела.

Г. Петковић је трансцендентална појава у природи, и он има чула која други људи немају:

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мого наћи…

Његова жеља: „да слушам прошлост и мртве славује”. Његова „мртва прошлост” још је и „прошла прошлост”. Он је, као Јанус, са два лица:

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала…

Његова мисао прави чудне излете „кроз гробове у мртве минуте”. Он се шета кроз „алеје бола” и по „предграђу тишине”. Њему је особито драг „облик заборава”. Срце му живи у „бањи тишине”. Код њега ништа није налик као код других људи:

…сан мој на сан не мирише.

    То може коме изгледати и врло смело и врло оригинално, али ништа лакше но обделавати такву поезију. Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао речи, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

    Поезија Г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка. Од Утопљеног Звона Герхарда Хауптмана, у преводу Г. Ристе Одавића, и Млаких Душа Г. Вељка Милићевића скрпљен је наслов: Утопљене Душе. Са Г. Петковићем се десио један занимљив случај, тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац. И због тога му се има учинити највећи прекор. На крају крајева, зашто један песник да не пева оно што му се пева? Нема данас никога ко би могао изићи са захтевима наше старије публицистичке критике седамдесетих година, и у име уско схваћеног реализма тражити политичку и социјалну, управо партијску тенденцију у поезији. Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је онога чега у поезији Г. Петковића нема. Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавања песницима које у ствари не схвата, песничка веџбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има Милана Ракића, Симе Пандуровића, па чак Arman-a Dival-a.
    Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренутцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен и душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последних година писане читаве психопатолнике студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошем, на коме се добују посмртни маршеви, и молио Бога да му да снагу и храброст да то своје срце посматра „без одвратности”. И један и други били су добри песници зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали своју душу. Сама њихова поезија је никла на једном нарочитом тлу, као отровне гљиве на трулежи старога стабла; она се развила у једној нарочитој атмосфери умора и неврозе.
    То њихово што су певали било је ново за друге, а како код песника мода има исти значај као и код жена, јавила се гомила подражалаца, који су навлачили кожу својих узора, певали оно што нису осећали, претеривали да би изгледали смелији и оригиналнији. Само, декадентска поезија била је у моди у Француској пре више од двадесет година; још 1885. један од њихових естетичара отресао се и појма и имена декадентства, школа се преображавала, од деведесетих година нестајала, и данас се сасвим изгубила. Најбољи међу најбољима судили су и осудили ту књижевну перверсију. Декадентска књижевност, — писао је још пре двадесет и две године дивни Гијо, — „са свим својим сјајем и свим својим „стрвинама”, јесте у ствари врло проста књижевност; под изгледом богатства она крије корениту сиромаштину не само идеја, но и осећања и живота; она почиње враћање, заобилазним путем, ка поезији осећаја, слика без везе, звучних и празних речи, што карактерише дивља племена; и та поезија дивљих племена има то огромно преимућство што је искрена, док ова то није. Самозвани рафинисани духови у ствари су симплисти који себе не познају; блазирани који мисле да су „начинили пут око свих идеја” јесу незналице које нису обишле ниједну идеју; ти људи који имају одвратност од живота јесу дерани који још ни за тренутак нису живели” (LʼArt au point de vue sociologique, p. 576). Пропала, претучена тамо где је постала, и где је имала и разлога ако не опстанка а оно разлога постанка, декадентска поезија, као далек одјек или ослабљен талас, довукла се до нас. И двадесет го дина касније, она се гаји на периферији културе, у балканским земљама, и допире сада до Младо-Египћана, Младо-Персијанаца и њима сличних.
    Код нас је та проблемагична „нова уметност” дошла тек из треће руке: преко Хрвата, који су је упознали код Чеха, који су је опет од своје стране позајмили од вечитих имитатора и књижевних мајмуна немачких. Али код Г. Петковића позајмица је још даља. Он је некултивисан човек, који је мало читао, који мало зна, који се није даље макао од Земуна, и мање но ико он је у стању да нам да нов израз модерне душе, која је тако сложена, и модерне уметности, која је у толикој мери интелектуална. Његово „цвеће зла” је одвећ кржљаво, и он нема чак ни доследности ни храбрости да до краја иде у „том укрцавању за Содому и за Гомору”. Зато је поезија Г. Петковића једна неука, груба имитација. Декадентство није никада била лепа ствар, али Г. Петковић је успео да га отера до крајњих граница апсурда, и да да његову грубу и простачку карикатуру Бодлера. Простачка карикатура, да, то је одиста права реч! Поезија Г. Петковића исто толико подсећа на поезију Пола Верлена, колико београдска Скадарлија подсећа на Латински Кварт и Монмартр, кафана код „Три Шешира” на Noctambules, Vachette и Chat Noir, колико ракија, отачаствена ракија, „ракија мајка” што рекао Кочићев Симеун Рудић, подсећа на апсент, на „бледи апсент са перверсним очима”.
    Но поред тога карикатурног декадентства из четврте руке, има у поезији Г. Петковића и других туђих слојева. У овој модернистичкој књизи, која има претензија да је последња реч суптилизоване поезије душе и сна, има наше старинске романтике од пре педесет година.
    Схватање Песника, вишега бића, ван људи и изнад људи, Песника, коме не излази из уста: „Ja, Ja, Ja!”, којега „свет не разуме” и који пати од нискости средине у коју га је судба бацила — то је чисто романтичко схватање. Романтика је она врло јака алкохоличка нота у поезији Г. Петковића: његове бистре рефлексије „крај пуне чаше”, навика да пићем пере „очај”, жеља да буде „пијан довек”. Само, то је тако старо, чак и код нас! Почев од Симе Милутиновића, који је певао „Пјана крчмо, и отац и мајко!”, па до филистра Јована Суботића који је писао „Типик пића”, и Мите Поповића, „браца Мите”, који је желео да му се дигне споменик „од винских буради”, сви наши старији песници неговали су ту особиту алкохоличарску поезију. Г. Петковић је само задоцнели подражавалац наших алкохоличарских песника из старијих нараштаја. И цело то изигравање књижевног „бохемства”, „све је то једном већ било", и то не тако давно! То смо још и ми запамтили, то доба пре двадесетак година, славно доба старих „Дарданела”, препуних истераних гимназиста, отпуштених практиканата и путујућих глумаца, „Дарданела” у којима су се тако добро осећали наши литератори тога времена. Ми смо тада доживљавали прво рушење наших младих илузија, гледајући како велики приповедач, тако мек, нежан, поетичан у својим ведрим и идиличним приповеткама, закрвављених очију, у рано јутро, празни оканице, или како етерични, отмени елегичар, који је цео наш нараштај уљуљкивао музиком својих складних стихова, у блатавим високим чизмама и упалих очију, на искап празни серије полића са шљивовицом. И тај алхолизам, то глупо и старинско схватање да Геније, Песник, не сме да живи разумним, пристојним и уредним животом обичнога човека, та ружна и ниска навика, сада се понова јавља код неколико младих шкрабала, који после неколико, у зноју лицу свога искованих сонета проглашују себе песницима. И оно што Г. Петковићу може изгледати као неки ултра-модернизам, у ствари је подмлађивање старога дарданелизма, — за који смо мислили да је нестао са престанком „Звезде”, — али без талента писаца који су се онда тровали и лудовали, и без светлих тренутака које су они имали.
    Но, поред тога, код Г. Петковића има новијих, и сасвим нових утицаја. То су утицаји данашњих српских песника и стихотвораца. Пре свега, ту је Милан Ракић, који је мало писао, али који је врло јако утицао на најмлађи песнички нараштај наш. Г. Петковић је узео од Ракића неколика осећања: мрачан песимизам и осећање „опште, неминовне беде”, „опште гнусобе”, поезију чекића што бије о чамову даску мртвачког ковчега, „мрачне добре раке и вечитог мира”, став песника који пореди себе са гробном хумком на којој је цвеће, а под њом и у њој кости без пути и „очи гадом и црвима пуне”. Но Г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код Ракића: онај висок интелектуализам његове поезије, „оно силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стојицизам којим он одговара на земаљске болове, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама. Они су, што је природно и неизбежно, примили форму његових стихова. Ракић је унео у српску књижевност једну стару строфу из песника Средњег Века и из Обнове, врсту rondel, коју су песници ХIХ века модернизовали, и дао њене типске обрасце:

Шума бокоре цветног јоргована
И ноћ звездана трепери и жуди
За бујну љубав свету Богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

Као и други млађи, Г. Петковић се грчевито дочепао тога привлачнога обрасца, и обилно га употребљивао, и злоупотребљавао. У „Утопљеним Душама” сваки час се сусреће са том формом. Књига почиње:

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко̂ тица оборена гнезда.
То је овај живот, где сам пао и ја.

Таква је песма „Престанак Јаве”:

Долазе дани и ноћи без јаве,
И као сенка, без шума, нестају;
У сну, пролазом око моје главе
Сви догађаји и стварност престају.
Долазе дани и ноћи без јаве.

Такве су песме „Распадање”, „Глад мира”, „Можда Спава”.
    Затим, као што је раније речено, између „Утопљених Душа” Г. Петковића и „Посмртних Почасти” Г. Пандуровића има врло великих сличности, и у основном надахнућу, и у мотивима, и у осећањима, нарочито у фигурама и у речнику. Природно је препоставити да је бољи међу њима двојицом, управо онај који је једино добар и који има талента, утицао на слабијег, на слабог, на онога без талента, чија сва поезија и иначе је једно велико и разнородно подражавање. Уверавају да је случај обратан: Г. Пандуровић, вели се, угледао се много на Г. Петковића. Тим горе по Г. Петковића! У том случају он носи двострук грех: он је дао не саму једну рђаву књигу, но је збунио једног песника од истинског талента и несумњиве вредности.
    Најзад, на Г. Петковића је утицао и други један наш, њему сличан, модернист, наш добри, и тако забавни Г. Сава Петковић, Arman Dival, песник атласа, кадифе, свиле, чипака, парфима и других артикала из галантериј. ских радњи, песник „журова”, балова и корза. Arman Dival мрзи „схеме” и „принципе”; исте интелектуалне антипатије има и Г. Петковић. Као и Г. Петковић, Arman Dival, „пити не престаје — и младост своју сарањује тако”. Као Арманове драге, — „Жанете” и „Виоле” — тако и код Г. Петковића драге имају егзотична имена. Г. Петковић пева:

Ко хаљину чију,
Меку и у свили,
Носили смо прошлост као срећу своју.
Прошли су априли.
И сузе се лију
Што ми нисмо оно што смо некад били.

Као Г. Сава, и Г. Петковић пева „На Калимегдану”. Она, „дивна”, прошетала се парком, као Петрарка, Г. Петковић јој шаље мадригал у роду Армана Дивала:

Твој костим је био лак ко̂ месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео,
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

Оним: „шешир помодан и бео” Г. Петковић је превазишао свога учитеља! А то не значи мало!
    Када се одвоји сваком оно што му припада, такав изгледа Г. Петковић, наш декадент, модернист и творац нове уметности! Њему треба признати да има извесних асимилаторских способности, да може да уђе у туђа осећања и да прими туђ тон, као што је у талијанској легенди онај затвореник четрдесет година носио образину, док му се није залепила за лице. Затим, благодарећи општем напретку наше поезије, нашем већ израђеном песничком језику и богатој ризници сликова, Г. Петковић лако и тачно пише стихове, и што је занимљиво не прави ектраваганције у метрици. У опште, данас песници трећег реда пишу боље стихове но Бранко Радичевић, што не значи да имају више талента од песника „Ђачког Растанка”, но само да је песнички капитал наше књижевности, који су неколико песничких поколења гомилали, постао врло велики. Овде-онде, шта више, нађе се код Г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме Идила:

Река тече мирно, благо; вода блиста;
Сунце сија, звоно лупка, овце пасу;
Поветарац лако гази преко листа;
Одмара се и сам ваздух у том часу.

На ивици од обале чобан спава:
Лепо момче, лице свеже, црте здраве;
А већ доле вир је дубок, вода плава;
Рибе мале лова траже, излет праве.

Чобанин се тако смеши мило, боно!
Шта ли сања и ког гледа сада у сну?
Овце пасу, мирно иду; лупка звоно;
Сунце сија, земља пуцка… вода пљусну.

Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада;
Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа;
Све бескрајно, недогледно, као нада,
А чобанче воде носи без таласа.

Од искони, од векова се постоји.
Васиона, вечна сила, вечност прати:
Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји,
Небо гледа, алʼ помоћи не зна дати.

А због греха што учини река иста,
Сунце сија, као и пре, топло, благо;
Поветарац лако гази преко листа;
Овце пасу, и вода се тако блиста.

    Очајно за једног хипермодерниста и декадента! Овакве отужности о „пастирчету”, коме само још „фрулица” недостаје, певао је пре педесет година у својој сладуњавој, анемичној и шипаричкој поезији Милорад Шапчанин. Само, тај „пастиркин друг” није имао претензија да револуционише уметност и да започиње „Модерну”!
    Таква је поезија Г. Петковића: књижевно глумачење, песничко верглаштво, имитације без духа, без укуса и, што је најгоре, без талента, јер у поезији таленат све извињава и све спасава. Г. Владислав Петковић, то je Лаза Костић који је, задоцнивши за читава пола века, залутао у Београд; то је браца-Мита Поповић који је нешто начуо о Бодлеру; то је Г. Сима Пандуровић који нема талента; то је Г. Светислав Стефановић који није читао немачке „мислиоце” и нема филозофских претензија; то је Arman Dival који је престао бити „dandy” и постао „bohême” — то је све друго и сваки други само не Г. Владислав Петковић!
    Све што је овде написано није написано лично ради Г. Петковића. Њему је прошло тридесет година, и када човек у том добу објављује оваке књиге од њега треба дићи руке. Њега не треба ни осуђивати, јер је он, будући једна жртва литература, пре за жаљење но за осуду. Ваља одбити из све снаге чудну идеју двојице младих хрватских литератора, који су у „Hrvatskom Pokretu”, спљетском „Jugu” и београдским „Радничким Новинама”, видели у „Утопљеним Душама” „српску стварност”, одсев једне оболеле средине, израз патолошког стања српског друштва. Одбијајући то уопштавање које нема никакве стварне основице, ваља ипак рећи да Г. Петковић не представља искључиво сама себе, једног типског болесника од литературиса, једног од оних несрећних људи у чију слабу главу ударило је јако и опојно вино литературе.
    Оно због чега је требало, и то оволико и овако, писати о овој књизи, то је што у њој ваља видети један нарочити појав, што је она последњи и најгори израз једног књижевног покрета без смисла и без основице, што означава пароксизам и бедан крај наше „Декаденце”, која је готово пре умрла и но што се родила. Ваљало је, ма и негативно, указати на ову књигу, јер она боље но ишта показује како је та самозвана „Модерна” једна стара и рђава ствар, и како значи не корак у напред но корак у назад. Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.
    И најзад, ваља се зауставити на таквим књигама, јер оне ипак посредним путем нешто доказују, јер ипак имају извесних негативних заслуга. „Нове” и „модерне” књиге као што су „Утопљене Душе” гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да верно волимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији; оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са Његошем, Змајем, Јакшићем и Војиславом Илићем, и уче нас да код њих волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.

Напомене

1. Dis: Утопљене душе. Београд, 1911.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. септембар 1911. Књига XXVII, Број 5. Стр. 348-363.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.