Књижевни космополитизам
| Књижевни космополитизам (1928) Писац: Јован Дучић |
Када су неколико највећих представника духа у Лондону на челу са великим Голзворди и Харди дошли на идеју да створе данас већ универсално познато Друштво Пен, то је било одмах после рата који је представљао прво организовано клање баш између најкултурнијих народа који су икад постојали. То је био један моменат очајања за људе који представљају савремену мисао. Могло се поверовати да је вековни напор најбољих у човечанству да народе зближе заједницом идеја о врлини и лепоти одвео напротив неспоразуму и непомирљивом сукобу. Могло се поверовати да су све религије дошле у најоштрији сукоб са инстинктима који су у човеку неискорењиви или непроменљиви. Могло се побојати и да будући носиоци мисли не буду добили страх да оно што буду даље урадили по својим кабинетима и лабораторијама, страх да не буде све то опет стављено у службу тих ужасних феномена укорењеног неспоразума и нетрпељивости у човечанству.
Било је ратова који су били творци бољег времена, и било је ратова разарача и упропаститеља. Рат Александра Македонског у Азији, тог ученика Аристотеловог, сматра се за предузеће највећег стила да у Азију пренесе дух атинских мудраца и под влашћу једног владара-философа оствари једно непредно светско царство. — Ратови Рима у Галији, Германији и Шпанији, и т. д., остварили су једну велику историјску мисију: Рим је тада покоравао варварске гомиле да их после своје пропасти остави као готове нације и културне групе. Ово су били ратови стваралачки. Али Пелопонески рат међу Атином и Шпартом је упропастио многе тековине славног Периклесовог века и спремио издалека пропаст грчке цивилизације и грчке државе старог доба. Требаће сада велики напори човечанства да се и Европи врати мир после крвавих беспућа са којих није излазио наш нараштај за толико кобних година међусобног убијања и рушења. Философи као Хегел створили су науку о јерархији идеја, и као Вунт психологију раса, и, најзад, као Бергсон теорију о интуицији као фактору на оријентацију људске мисли. Али смо, на жалост, видели да сугестије из сфера најмање идејних, и из кругова најмање идеалних, учинили били да се најпросвећенији народи који су икад постојали на свету, пре петнаест година, одалече од свих великих путоказа и изгубе у крвавим маглама и међусобним убиствима за један број година које ће историја забележити као најстрашније датуме човечанства. Али у толико је постала већа потреба да се представници савремене мисли, науке и уметности, после такве катастрофе нађу овај пут заједно и да, већма него икад, покушају да кроз светлост мисли утичу на даљу судбину сваки својих нација. Друштво у Лондону узело је последњих година један део те велике еванђеоске мисије.
Је ли могућ космополитизам мисли? На то је већ одговарано са више високих места, и ви то знате. Краљ Хенри IV је веровао да треба проширити француски дух и у њему ујединити свет онако како је уједињаван хришћанском религијом. Наполеон је у многом погледу успео да то учини као носилац многих спасоносних идеја Француске Револуције. Савременици Шатобријанови су о том сањали. А живот је сам собом донео да данас постоји међусобна помоћ међу научницима и међусобни утицај међу уметницима. Од Гетеа, у најмању руку, па до данашњих модерниста утицај духовни, у књижевности најочевидније стоји као манифестни доказ да се данас већма него икада у врховима постигао споразум на утврђивању општих критеријума и утврђивању општих вредности.
Никад без сумње није било тако очевидно да су се наметнула два услова да се спасе онај нараштај који је могао поднети европски рат, дело неколиких политичких злочинаца. А то је услов да се подигне одронуло народно здравље стварањем јавне хигијене, и, друго, компромитована културна досадашња акција да се рехабилитира помагањем свих фактора националне просвете. Зато су по свету данас политичари људи који у министарском савету представљају исту онаку стручност индивидуалну за свој ресор, као у университетском ставља компетенцију за свој предмет. Где то још није могло бити остварено, постоји покушај да се то временом постигне. Свако је дошао до уверења да у историји играју само народи који су имали своју културу: Грци су остали, а друга два народа старог Балкана, Илири и Трачани су нестали. Да су имали своју националну књижевност они би били одржани. Овако су нестали и поред тога што су имали и славне своје војсковође и велике и славне ратове. Рим је некад стрепио од Илира, и Август је записао на све своје споменике датуме победе над тим Илирима. Али је ипак те Илирије нестало. Једва се помињу два-три краља у књигама Тита-Ливија, имена којих се више нико не сећа. А у данашњем међународном животу, нарочито, конкуренција снага не да се замисли без културних фактора, без народних величина које се морају пажљиво стварати и опрезно чувати.
Непријатељи књиге данас су више него један. У европским републикама нико није више заменио краљеве — мецене, оне краљеве који су владали посредством највећих умова. Демократија данас прави једва прве напоре да замени у том аристокрацију која је кроз средњи век била главни протектор културе и лепоте. Има народа који су увек своје забаве духа оснивали на племенитим творевинама: Атињани су слушали Ескилесове и Софоклесове стихове у Дионизосовом театру, док су Римљани гледали како се убијају гладијатори у међусобној борби или у борби са зверовима. После рата је Европа створила дансинг и биоскоп, у којима се обрела једна генерација уморних, и њихове деце рођених у једној жалосној епохи као што је био европски рат. Данас се лагано губи дансинг који је после рата био на сваком ћошку великих градова; а творци биоскопа жале се горко да се свет опет почео враћати позоришту као већој и племенитијој кући, и да се радније опет чита Ана Карењина у Толстојевој књизи него што је нагрђена у америчком филму. Новинарство европско почиње да опет пружа ону помоћ књижевности свог народа колико је помагало америчкој филмској индустрији. Међу народе се протура већ идеја о повратку у нормалан живот породице која је била изгубљена, и појединца који је био излудео. И последњих година ове прве деценије после рата, успеси на реорганизовању друштва постају очевидни и веома успешни. А друштво нашег славног Београда то посведочује свакодневно овде када његова најлепша младеж, жури да у овим собама университета чује на свом племенитом језику своје песнике и научнике у многобројним конференцијама које и ја лично, у име својих другова из централе Пена у Лондону и својих даровитих књижевних другова из Београда, могу да поздравим као један светао знак у овом нашем општем горком и тешком добу.
Извор
[уреди]Политика, 30. новембар 1928. Бр. 3795. Стр. 8.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|