Кујунџића мајка

Кујунџића мајка Писац: Милосав Јелић

Јуначка чета учитеља Лазара Кујунџића би, примамљена од Аранаута на превару, опкољена у једну кулу, код села Велике Хоче. Отпочела је очајна борба. Кроз ноћ је одјекивало циктање пушака и тресак бомби. Чета се није предавала. Један за другим четници су гинули. Последњи је остао Лазар Кујунџић. Кад Арнаути запалише кулу, и огањ обузе целу, погибе и Лазар Кујунџић. То је било 24. маја 1905. године.

Зажари се небо од огњева
И руј зали брегове потпунце
Као жарко да замире сунце,
Брзометка врисну песмом гнева,
А шкргутом бомба кад полете
Устукнуше Арнаута чете.
Слаба снага бесу одолева,
Док не згоре усред жива жара
Чета мала Кујунџић-Лазара.

Тад из куле пред обесну хајку
Још гром задњи што војвода баци,
Па животни угаснуше зраци
И у вечну утонуше бајку.
Док у лицу храброг одметника
Познадоше војводу четника,
Доведоше Лазареву мајку,
Запиташе: „Казуј, кучко стара,
„Познајеш ли свог сина Лазара!?”

Гледа мајка убијена сина,
А таласа срце у недрима
Као танко платно на једрима.
Гледа лице препланула крина,
А узлеће нежна душа тужна
Као птица у крлеци сужна:
Јер зна добро честита старина,
Ако данас позна Кујунџића
Изгореће жупа Сиринића.

Дићи ће се куле од пламена
Да их виде у граду Цареву,
Погубиће чељад Лазареву,
Ископаће камен из камена
И кад талас захуктали плине
На домове питоме котлине,
Усахнуће главе са рамена,
Па прозбори грлу из дубина:
„Не познајем овога Србина.”

Арнаути поникоше ником,
Те говоре: „Кујунџића Стано,
„То је твоје чедо однихано,
„Што те зором позивало криком
„На мајчине милосне уранке.
„Оку твоме ружичне осванке
„Својим ведрим свитало је ликом.”
„Знадем”, рече, „да овог хајдука
„Није моја однихала рука.”

Мирна стоји Кујунџића Стана,
А говоре чете Арнаута:
„Ова глава болом ужаснута,
„Ова усна крвљу покапана,
„Очи јасне што се сјајем диче,
„На твоју нам лепоту наличе:
„Крв је твоја у лице уткана…”
Диже мајка руке обадвије,
Па прозбори: „То крв моја није!”

Бежи мајка кроз потсмех пролећа
Мутна ока и косе расуте,
Кроз воћњаке и стазе засуте
Снежним ињем од трешњева цвета.
Док ивицом поља подмлађена
Као црна госпа забрађена
Иза ките висока дрвећа
Не јави се вече из прикрајка.
Онда паде Кујунџића мајка.

Земљи паде, тихим гласом цвили:
„Дете моје, сузом нерошено,
„Мој Лазаре, цвеће покошено,
„Твојој мајци греси прости били:
„Не одрече мајка себе ради,
„Већ рад своје миле унучади
„Да узлете на јуначки крили,
„И рад нашег села питомога
„И народа и твога и свога…”

Извор

Јужна Србија — вардарска бановина. Саставио: Атанасије Д. Младеновић, бански школски надзорник. 1940. Издавачка књижарница Томе Јовановића и Вујића. Београд — „Зелени венац”. Стр. 110-112.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 79 година.