Краљ Драгутин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Краљ Драгутин

Разбоље се краљица Јелена,
Вјерна љуба краља Немањића,
У српскоме Скадру господскоме.
Кад је госпа на умору била,
Сву господу себи покупила,
Све војводе и вијерне слуге,
Међу њима господара свога
Господара Немањића краља
И два сина краља великога,
Милутина и с њим Драгутина.
На умору госпа проговара
И дозива свбга господара,
Господара краља великога.
Овако га госпа заклињала:
»Да мој краље, земљи господаре,
»Ти остајеш, ја ћу умријети,
»Код тебе ће ђеца останути
»Наша, краље, два рођена сина.
»Послушај ме на самрти, краље,
»Тако тебе земље не издале!
»Подај краљ’ство Драгутину сину
»Прије смрти за живота свога,
»Нека влада нашом краљевином.
»Прво ти је чедо од срдашца,
»На њ’ га пада српска краљевина
»На смрти му наручила мајка
»Да завлада земљу краљевину
»За живота мила баба свога.
»Дијете је мудро и разумно
»Прошириће нашу краљевину,
»Умирити земље завађене,
»Које су се с Грцим завадиле,
»Те нам Грци земљу отимају.
»У тебе су, славни господаре,
»Пола Грци а пола Бугари
»Што те служе у твојим земљама
»Сваки воли своју отаџбину
»Па ти могу земљу завадити,
»Могу тебе Грци задобити
»Па ми ђеци земље упустити.
»Ја мој краље, земљи господаре,
»Ако моју ријеч послушате,
»Неће вама Грци додијати;
»Јер што има Грка и Бугара,
»Сви се боје Драгутина твога,
»Њега боје, тебе се не боје,
»Већ му подај земљу и државу
»И столицу своје краљевине,
»Подај круну Драгутину сину,
»Вас је народ мене замолио
»Да наручим на самрти краљство
»Драгутину сину рођеноме.
»Ево данас на самрти мајка,
»Ето тебе рођенога баба
»И обадва наша мила сина
»И све твоје слуге и војводе,
»Сви сте чули што сам говорила
»Па хоћеш ли мене пбслушати?«
Ту се краље тврдо заклињаше
Све ће бити што је говорила
Још говори краљица Јелена:
»Драгутине, мој рођени сине,
»Немој брату учинити криво,
»'Арам теби моја ’рана била
»Ако брату учинио криво
»Када будеш земљом окретати.
»Причувај се Грка и Бугара
»Да вас браћу не би завадили.«
То изусти краљица Јелена,
То изусти а душу испусти.
Лијепо су госпу са’ранили
По закону и по обичају.
Хотијаше послушати краље
Што нареди краљица Јелена
Ал’ то Грцим врло мучно било
Па фермане оправише краљу
Да не даје сину краљевине.
Још овако у ферману пишу:
»Ако 'дадеш сину краљевину
»Никад земље умирити нећеш,
»Све ће ти се листом одметнути.«
Туде Грци преварише краља
Те краљ не шће послушат краљицу
Не шће сина краљем поставити.
То су Грци једва дочекали
Па почеше с краљем ратовати.
И краљевске земље осипати.
Кад то виђе млади Драгутине,
Жао му је до Бога милога
Што му бабо краљевство не даје
Како му је наредила мајка,
Па он моли свога мила баба
Да му даде државу у руке,
Да он иде с Грцим ратовати,
Ал' га краље послушати неће.
Ражљути се Драгутине млади,
Више њега ни молити неће.
Испред баба покупио војску
Па се диже с Грцим ратовати,
А нема му већ шеснаест љета.
Ал’ је њему добра срећа била,
Надбио је Грке и Бугаре,
Многе грчке земље задобио
И под руку Грке окренуо.
То је Грцим врло мучно било
Па цар грчки ферман накитио,
Па га спрема краљу Немањићу
И овако у ферману пише:
»Да чујеш ли, краље Немањићу,
»Врати сина из мојих земаља
»И поврати уређену војску,
»Јер ми земља трпити не море.
»Зулум чини Драгутине млади
»Што нијесу цареви чинили,
»Зулум чини у мојој држави
»Што никаквом не подноси царству.
»Земља зулум трпити не море
»На све стране сиротиња цвили
»Тешке данке давати не море.
»И то би му лако опростио
»Ал’ не могу краље опростити
»Шта војници у држави раде:
»Љубе мени снаје и ђевојке.
»Рађају се ђеца копилади.
»Зар је таки изун од царева
»Да војници таки зулум раде?
»Зар је таки наред од царева
»Да по земљи сиротиња цвили?
»Дижи краље сина Драгутина
»Новог краља из мојих земаља
»Па ти владај земље и градове,
»Опрости ми народ од зулума,
»Сам ћу теби земље поклонити
»И без боја и без ратовања.« 
Кад је таки ферман долазио
Те видио краље Немањићу,
Мисли краље да је све истина
Па је краљу врло жао било,
Ситну књигу сину накитио
Да повраћа са бојишта војску
И остави земље задобите.
Још у књизи сина проклињаше:
»Ако ли ме послушати нећеш,
»На теби ћу клетав оставити
»Да ти никад добро бити неће.
»Ако с’ и тог препанути нећеш,
»Не дам теби војске и земаља,
»А Грци ће своје прифатити,
»Па ти хајде куд је теби драго.
»А кад будем мријет’ по земану,
»Даћу земље Милутину сину,
»На њему ћу круну оставити.« 
Кад је таку књигу начинио,
Брзо књизи књигоношу нађе,
Опреми је на бојиште сину.
Ја кад књига Драгутину дође
И кад виђе шта му бабо пише,
Велику се чуду зачудио.
То је њему врло мучно/било,
Од јада га забољела глава,
А од ара и срце и глава,
Па да видиш Драгутина краља!
Он покупи са бојишта војску,
Диже војску у земљу Србију,
Дође момак Скадру бијеломе,
Да он види што га зове бабо.
Ја кад виђе краље Драгутине
Да су баба Грци преварили,
На баба се насрдио љуто
Ја како се насрдити неће!
Колико је саломио војске
Док је грчке земље заузео,
Па их Грци опет прифатише,
Ни гинуше ни крв прољеваше,
Па наново ратовања траже.
Ја да видиш млада Драгутина,
Завади се с бабом рођенијем,
Крену баба из краљевства свога,
Скиде круну краљу Немањићу.
То је народ једва дочекао,
Драгутина краљем поставио,
Обук’о му круну Немањића
Те завлада краље Драгутине
Сву Србију на четири стране.
Прозваше га краљем великијем.
Опет пође с Грцим ратовати,
А остави престо и столицу
Милутину брату рођеноме.
Опет поче земље повраћати
И под руку себи окретати;
А када се с Грцим помирио,
Крену војску краље Драгутине
Па не иде Скадру бијеломе,
Већ он иде Сријем земљи равној
И завлада Сријем и Србију,
А Милутин бабовину влада,
Арбанију и Маравонију,
Љубовију, Зету и Приморје.
Ал’ Драгутин на свему бијаше,
Сву Србију под руку окрену,
Па ратује с Грчком и Бугарском.
Ишћу Грци од Србије мира,
Од великог краља Немањцћа.
Поче краље проклињати сина
Да начини са Грцима мира.
Ражљути се краље Драгутине
Па покупи по Сријему војску,
Славонију и сву Шумадију,
Па се мисли с бабом ратовати,
Намислио баба погубити.
Крену војску Драгутине млади,
Ш њиме војске четерес хиљада
И дванаест покрај њега слуга
И војводе двадес' и четири,
Међу њима краље Драгутине
На зеленку коњу великоме;
Вас се сјаји у сувоме злату,
На зеленку седло цариградско,
Ижљевено од сувога злата,
Искићено драгијем камењем,
Поткићено морскијем бисером.
Бисер сјаје, камен шевак даје,
Одговара бисер и камење
Према сунцу и према мјесецу,
Па би рек’о и би се заклео
Да су с неба звијезде пануле
И из седла коња обасјале.
На зеленку четири колана,
Сва четири од сувога злата,
Уз колане извезене гране,
Окићене златом и бисером,
Трепти бисер, отсјахује злато,
Испод коња земља отсијава
Као зрака од жаркога сунца.
Заузда га уздом окићеном,
На њој ките од сувога злата
Уз вилице с обадвије стране,
С обје стране извезене гране
Па на челу саставиле главе,
У главама два драга камена
Па се сјаје из чела зеленку
Шевак даје на четири стране;
У зубима ђемо од челика,
Лако ђемо од дванаест ока;
С тијем зафти вилена зеленка,
Зафте коња дванаест момака
У дванаест аркали јулара;
На прсим му селембета златна,
На њему је седамнаест кита,
Свака кита од сувога злата,
Ударају по прсим зеленка;
На сред прси огријало сунце,
Није сунце већ камење драго.
Одговара слику према сунцу
На зеленку краље Драгутине
На краљу је чудна ђеисија,
Пригрнуо ћурка великога,
Низ прса је седамн’ест дугмета
Свако дугме од сувога злата;
По плећима извезене гране
Са бисером и сувијем златом,
На рамена бисер саставиле,
Око врата злато уфатиле;
Под грлом му два драга камена,
Из њих бију два сјајна пламена;
На глави је круна Немањића
Од сувога ижљевена злата,
На круни су од злата крстови,
У крстовим драги каменови,
А из њиха бију пламенови;
На њему је златна амајлија,
У њојзи су три крста од злата,
У крстовим три драга камена
Што ваљају три града царева;
На прсим је аздија од злата
А по њојзи од злата крстови,
По крстовим каменови драги,
Из њих бију пламенови сјајни;
На бедри је скерлетна кадифа,
Сва кадифа у злато завита;
О бедри му сабља опасата,
Колани су шљевени од злата,
Покривени драгијем каменом,
Оштрица је од челика љута
А коре су од сувога злата;
Што је балчак под бијелом руком,
У њему је седам каменова,
Из њих бије седам пламенова;
На бедри су ките позлаћене,
Златне ките низ бедра пануле,
Покривају бедра до кољена;
На ногама чизме и мамузе,
Мамузе су од сребра бијела,
Дотичу се коњу бакрачлија,
Бакрачлије о мамузе звече,
Све пољане у ширине јече
Куда прође краље на зеленку.
Крену војску својој бабовини,
Сађе војска Сави и Дунаву.
Здраво сила Саву пребродила
Па окрену Босном поноситом.
Здраво краље Босну прелазио
Па ето га на Херцеговину
И окрену преко Горе Црне;
И ту војска здраво прелазила.
Не шће краље морем дебелијем
Већ окрену шехер Подгорици.
Подгорицу здраво прелазио
Па окрену шехер Митровици,
Сиђе војска здраво Митровици.
Крену војску у поље Косово.
Кад су били кроз Голеш планину,
Кроз планину војска загазила.
Коња јаше краље Драгутине,
Око њега слуге и војводе.
Боже мили, на свему ти фала,
Дивно ти је погледати краља
На његову вилену зеленку!
Од краља се гора расијала
Кроз планину шевак ударио.
Како краље бакрачлијом туче,
Бакрачлије о мамузе звече,
Одјекују брда и планине.
То зачуле по планини виле
Па се скупи седамнаест вила
Међу њима вила старјешница.
Проговара вила старјешница:
»Брзо да сте друму широкоме,
»Ето војске краља Драгутина
»Не би л’ Бог д’о срећа донијела
»Да ја виђу Драгутина краља
»Је л’ опаки како но га кажу.
»Што је земље на четири стране
»Њега виле па састанку фале
»Да је љепши нег’ на гори вила.
»А што јаше вилена зеленка
»Жешћег змаја ни на гори нема,
»Прилике му у свијету нема
»Добру коњу и добру јунаку.« 
То им рече па се послушаше.
Низ планину виле ударише
И сађоше друму широкоме.
Кад су виле краља опазиле,
Велику се чуду зачудиле.
Какав бјеше краље Драгутине,
Та љевши је од сваке ђевојке!
Пред њиме је војвода Тодоре
Што му завти вилена зеленка
И дванаес’ краљевијех слуга
Што чувају краља и зеленка.
Зеленко се гором помамио
Из плоча му сипа ватра жива,
Из ноздрва мави пламен бије,
А из зуба к’о да муња с’јева,
Тешка ђема носи у зубима,
Преко ђема пјену избацује,
Око себе главом одмахује,
Одлијећу клобукови б’јели
К’о да лете б’јели лабудови;
Како лако главом одмахује,
Би рекао студен вјетар дува,
Око друма све гору савија.
Гледа краља старјешница вила
Па у себи помислила била:
Боже мили, прикладна јунака,
Чудна азгин под њиме зеленка,
Данас нема да га роди мајка!
Да би краљу пута заставила,
Па се вила ашик учииила
На младога краља Драгутина.
Мисли вила што ће и како ће
Како ли би заставила краља
У планини, себи за конака.
Све мислила, на једно смислила
Па завика из горице вила:
»Господаре, Драгутине краље,
»Ти застави у планини војску,
»Разметни је на четири стране
»По јатима и по конацима,
»Ти остани мени за конака
»Да заједно ноћцу преноћимо,
»Па кад будеш с војском ратовати,
»Ратовати с Турцим и Бугарим,
»Ја ћу теби бити у помоћи,
»Окренути да је теби рука,
»Теби рука, Грцима нерука
»Па ћеш грчке земље добивати.
Кад то чуо краље Драгутине,
Мучно му је што му вила каже
Па дозива војводу Тодора:
»Слуго моја, војвода Тодоре,
»Чујеш ли ти шта говори вила?
»Ја ћу вилу сада погубити.« 
Проговара војвода Тодоре:
»Господаре, Драгутине краље,
»Ти се прођи виле и белаја
»Нека иде, нек’ је носе врази,
»Море вила нама нахудити,
»Јер сам ноћас чудан сан уснио,
»Десно ти се крило одломило
»А из крила перје полећело.« 
Проговара краље Драгутине:
Сан је клапња а Бог је истина.
Ја се бојим Бога истинога
А ие бојим виле из планине.«
Па овако краље проговара:
»Кујо једна, из планине вило,
»Живу хоћу тебе ухватити,
»Водићу те мојој царевини,
»Бићеш мени робињица млада,
»Служићеш ме до вијека свога.« 
Момак силан па се ражљутио,
Те на вилу ршум учинио,
Па заљуља шестоперца свога
И под собом ражљути зеленка.
Оде топуз небу и облаку,
На удари вилу старјешницу,
Већ покрај ње вилу другарицу,
Побјеже му старјешница вила,
А за њоме краље Драгутине
На зеленку коњу виленоме,
Испод неба пушћа соколове
Да савија на земљицу вилу.
Паде вила на земљицу црну,
Достиже је краље Драгутине,
За њом пушћа хрте и огаре.
По земљици вилу поћераше,
Нити море вила под облаке,
Нити море по земљи бјежати,
Нити море у тихо језеро,
По језеру сиви соколови.
Када виђе старјешница вила,
Сама вила пред краља панула,
Па овако краљу проговара:
»Поклони ми живот на мејдану
»И пусти ме у планину живу!
»Свагди ћу ти бити у помоћи
»Ђе гођ будеш с војском ратовати.« 
Ал’ је краље ни слушати неће
Већ ухвати старјешницу вилу,
Засука јој девет плетеница,
Поведе је низ планину живу.
Сва се војска чудом зачудила
Ђе је краље вилу ухватио.
Крену војску краље Драгутине,
Јаше краље вилена зеленка
И још води вилу старјешнипу.
Погледају из облака виле
Па запеше стр’јеле за тетиве,
Стријељају краља Драгутина.
Враг донесе стријелу проклету,
Те удари краља Драгутина,
С десне стране бедру прихватила,
На бедри му робу поштетила,
Сухо злато и скерлет кадифу.
Низ бедрицу злато полећело,
Сасипа се у зелену траву,
У седлу се стр’јела заставила
И од седла колан раставила
На ком бјеше сјајна бакрачлија.
Бакрачлија на земљу панула,
А у краља нога поклекнула.
Ја кад виђе краље Драгутине,
То је њему врло мучно било,
Па овако био помислио:
Ја сам ово Богу згријешио
Што се јесам с бабом завадио,
Намислио погубити баба.
Па дозива своју слугу прву:
»Слуго моја, војвода Тодоре,
»Врати војску Скадру бијеломе,
»Нек’ ми тамо отпочине војска,
»Па је враћај Сријем земљи равној
»Ја ћу видат’ своју рану грдну.«
Па још вили краље проговара:
»Видај, вило, моје ране грдне
»Или ћу ти погубити главу!« 
Проговара сгарјешница вила:
»Господаре, краље Драгутине,
»Како ћу ти ране извидати
»Кад су крила теби у рукама!
»Дај ти мени крила и окриље
»Да наберем по планини биља.« 
Проговара краље Драгутине:
»Кујо једна, из планине вило,
»Кад ти дадем крила и окриље,
»Ја те више ни виђети нећу,
»Па ћеш опет ходат’ по планини,
»Јунацима на пут излазити!
»Немам о што сабљу крвавити,
»А сад бих ти осијек’о главу,
»Јер ти мени ништа не требујеш.
»Нећу тебе узет’ за љубовцу,
»А да узмем тебе за робињу,
»Ти би мени невјеру чинила.«
Па он шчепа паклену канџију,
Стаде њоме удараги вилу.
Куд је бије, црна крвца лије,
Куд је куца, све јој кожа пуца.
Мало вилу оставио живу,
Па јој даје крила и окриље
И овако њојзи проговара:
»Хајде сада у планину жива,
»Па се фали како ти је било
»Кад си с краљем на конаку била!
»Па да би те жеља понијела
»Опет хајде на друм пред јунаке
»Те застављај јунацима пута.« 
Пусти вилу у планину живу,
Оде вила јадна кукајући.
Кад је вила у планину била,
Све по гори виле дозивала:
»Јадне виле, ако Бога знате,
»Не идите на друм пред јунаке,
»Ја сам једва жива останула,
»А не бих ти ни остала жива,
»Већ се тревих на добра јунака,
»Поклони ми живот на мејдану.« 
Тако оста у планини вила,
Оде краље и одведе војску.
Стиже војска Скадру бијеломе,
Рањен дође краље Драгутине
До дворова мила баба свога.
То је краљу врло жао било,
Па он вида свога мила сина,
Доводи му од мора хећима.
Кад је краље рану преболио,
Са својим се бабом помирио,
Па он оде Сријем земљи равној.
Мало вр’јеме, за дуго не било,
Па умрије краље Немањићу,
На самрти земље наручио
Драгутину сину рођеноме.
Пође владат’ Драгутине млади
На све стране у земљи Србији.
С Бугарима ратовати пође
И ширити земљу краљевину,
Прозваше га краљем великијем,
А народ га врло миловао,
Све му добро у земљама бјеше,
Свака земља силна и богата.
Али мало постојало вр’јеме,
Разбоље се краље Драгутине
У младости, у најљепша доба,
Кад све земље под руку окрену
И надвлада Грке и Бугаре.
Драгутин се на смрт разболио,
А на жалост свој земљи Србији,
Па умрије Драгутине млади
Оста земља тужна и жалосна.
На самрти земље наручује
Милутину брату рођеноме.
Оста владат’ краље Милутине
Пошље брата и својега баба,
Свом Србијом владати окрену
И добро је земље одржао
Ратујући с Грцим и Бугарим.
Краљ је био док се преставио,
На самрти краљ'ство оставио
Своме сину Немањић Стевану.
Тако стари цари царовали,
Спомињање нама оставили,
По имену да их помињемо,
Јер друкчије не би ни дознали
Што су некад стари људи били.
Давно било, сада спомињемо,
Па велимо да се веселимо,
Па да би нас и Бог веселио.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Свјетлост, Сарајево, 1951, стр. 5-22.