Краљевић Марко избавља виле
Уранио Краљевићу Марко
У Прилипу на бијелој кули,
Пак Шарина коња опремио,
О Шарину топуз објесио,
Заузда га уздом позлаћеном, 5
Изведе га из топла подрума,
Пак му узду за јабуку баци,
Пак отиде својој старој мајци,
Те овако мајци проговара:
„О, старице, моја мила мајко, 10
„Спремај мени лаке брашненице,
„Ја полазим у лов у планину,
„У Шаргана високу планину,
„Јер сам ноћас чудан сан уснио:
„Гдје полетје тица препелица 15
„Од истока из густа облака,
„А за њоме двије ластавице,
„Пак одоше на Шарган планину,
„На студено врело суховрело,
„Те бијело лице умиваше; 20
„На води се тице окупаше,
„Пак сједоше у зелену траву.
„А каква је тица препелица:
„Сва јој крила златом окићена,
„А бисером круна поткићена, 25
„Пак у сунце окренула лице,
„На крилу јој двије ластавице,
„И у њих су крила позлаћена,
„Из крила им бисер-роса капље;
„Украј воде разговор водише, 30
„Пак заспаше у зеленој трави,
„Кано голуб на јеловој грани;
„Док полетје јастреб тица црна,
„А за њиме триста јастребова
„Са Јастрепца високе планине, 35
„Па падоше на Шарган планину,
„На студено врело суховрело,
„На спавању тице похваташе,
„Ухватише тицу препелицу,
„Ухватише двије ластавице, 40
„Скидоше им крила и окриље,
„Ухватише, па их повезаше;
„Стаде писка до три тице младе,
„Цвиликују кано кукавице,
„А преврћу као ластавице. 45
„Двије вичу: „Јао, моја мајко!““
„Трећа виче: „Јао мени, Марко!
„„Гдје си данас? Нигдје те не било!
„„Кад ваљаде, тебе не имаде.““
Стара мајка разговара Марка: 50
„О, мој сине, Краљевићу Марко!
„Немој ми се, сине, препадати,
„Бог ће дати, па ће добро бити.“
Пак старица на ноге скочила,
Брашненице хитро опремила, 55
Док је Марку егбе напунила,
У мјешку му вина наточила,
Која држи седамдесет ока;
Одвуче је Марко до Шарина,
С једне стране топуз објесио, 60
С друге стране црвенику вино,
Да не крива ни тамо ни амо;
Пак дебела прихвати Шарина,
Прихвати га за оба дизгина,
Пак се коњу на сриједу баци, 65
Дохвати га оштром бакрачлијом,
Стаде му се Шарац пропињати,
По три копља небу под облаке,
По четири пољем широкијем;
Отјера га на Шарган планину. 70
Док истјера коња на планину,
Тешко га је Марко ознојио,
Бијелијем пјенам’ обојио;
Кад истјера на Шарган планину,
Протјера га кроз гору зелену, 75
Пак истјера пољу на ширину;
Окрену га с десна на лијево,
Куд се иде врелу суховрелу.
Кад се Марко води помолио,
Даде му се нешто погледати: 80
Око воде коњи притиснули,
Притиснуло триста бедевија,
Међу њима чакар-бедевија,
Баш кобила троглав-Арапина.
Каква му је, заклали је вуци: 85
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста,
Водају је четири Арапа,
У четири чатали јулара,
Водају је и тамо и амо; 90
На глави јој четири једека,
А на ногам’ четири ћустека;
Да јој није четири ћустека,
Пукла би јој четири једека,
Сломила би четири сеиза, 95
Свијех би их ногам’ погазила;
Око воде триест чадорова,
А под њима до триста Арапа,
Међу њима чадор Арап-аге,
Све чадоре висом надвисио, 100
А ширине поља прихватио
По два копља и тамо и амо;
Под њим сједи троглав Арапине,
А на њему до три главе црне,
Каву пије, чибук присркује; 105
Око њега троје Арапчади,
Што му служе вино и ракију,
Четврто му сједи уз кољено,
У рукам’ му седефли тамбура,
Ситно куца, танко попијева. 110
Марко слуша пјесме Арапове,
Како Арап јасно попијева:
„Весел’те се, арапски јунаци,
„Данас нам је свадба и весеље
„У нашега аге Арап-аге, 115
„Јер је чудан шићар шићарио
„На планини код воде студене:
„Ухватио до три горске виле,
„Пак је себе вилом оженио,
„Посестримом Краљевића Марка, 120
„И њезине шћери ухватио,
„Да ожени оба своја сина;
„Кад се нађе чедо у Арапа,
„Арап јунак, а виле бијеле, —
„Јако ће се рађати јунаци.“ 125
А све цвили вила нагоркиња,
И њезине двије шћери миле;
Шћери вичу: „Јао, моја мајко,
„Како ће нас Арапчад љубити,
„Наше б’јело лице нагрдити!“ 130
Мајка виче: „Гдје си, брате, Марко?
„Кад ваљаде, тебе не имаде.
„Знаш, кад смо се, брате, побратили
„Једно другом вјеру заложили:
„Када теби до невоље дође, 135
„Да се сека у невољи нађе;
„Када секи до невоље дође,
„Марко би се нашо у невољи?
„Али ево муке и невоље,
„Гдје ја немам тице ластавице, 140
„Да направим књигу шаровиту,
„Да јој дадем под бијело крило,
„Да однесе побратиму моме,
„Побратиму Краљевићу Марку,
„Жалио би мене кано мајку, 145
„Данас би ме Марко избавио,
„Пак и моје двије шћери миле,
„Двије шћери, двије кукавице,
„Да им Арап не нагрди лице.“
Кад то зачу Краљевићу Марко, 150
Мислио се, шта ће и како ће:
„Да побјегнем до Прилипа града,
„Од Бога је велика грехота,
„А од људи зазор и срамота,
„Да оставим своју посестриму. 155
„Вјера моја, оставит’ је нећу!“
Пак под собом потјера Шарина,
Отјера га до воде студене.
Кад опази Шарац бедевије,
Љуто цикну кано гуја љута, 160
По њему се положио Марко,
Док дотјера коња до Арапа;
Кад то зачу нагоркиња вила,
Како зачу Маркова Шарина,
Како зачу, таки га познаде; 165
Нешто јој се погледати даде,
Док угледа побратима свога,
Побратима Краљевића Марка.
Како видје побратима свога,
Побратима Краљевића Марка, 170
Закукала кано кукавица,
А преврће кано ластавица:
„Гдје си Марко, мио побратиме?
„Зар не видиш своје секе миле,
„Своје секе, нагоркиње виле, 175
„И њезине муке и невоље,
„Гдје ти кука кано кукавица,
„А преврће кано ластавица?"
Кад то зачу троглав Арапине,
Он је вили ријеч бесједио: 180
„Сједи, море, нагоркињо вило!
„Данас теби не помаже мајка,
„А камо ли Краљевићу Марко“.
Па завика троглав Арапине:
„На ноге се, моја браћо драга! 185
„Ето отуд зубате делије,
„Опколите, па га ухватите,
„До чадора мога доведите,
„Данас ћу га радо дочекати,
„С њиме желим да се обеселим 190
„Бритком сабљом и тешким топузом.“
А вели му нагоркиња вила:
„Немој тако, црни Арапине!
„Ти се кажеш да си добар јунак:
„Срамота је и два на једнога, 195
„Ја камо ли триста на једнога;
„Већ застави до триста Арапа,
„Пак ти Марку на мејдан изиђи,
„На видику на пољу широку,
„Да видимо ко је јунак бољи.“ 200
А Арапа изједе срамота,
Од земљице на ноге скочио,
На Арапе ршум учинио:
„Заставите ваше бедевије,
„Довед'те ми чакар-бедевију, 205
„Коју ’но сам на мејдан добио
„Из подрума цара Аџемскога,
„Што је таке у другога нема;
„Ја ћу Марку на мејдан изићи.“
Пак посједе чакар-бедевију, 210
А припаса криву Темерлију.
У то доба Краљевићу Марко.
Док завика Марко са Шарина:
„Зло ти јутро, троглав Арапине!
„Прођ’ се врага и љута мејдана, 215
„Немој са мном мејдан дијелити,
„Без невоље крви прољевати;
„Пуштај мени моју посестриму
„И њезине двије миле шћери,
„Јер су луде из планине виле, 220
„Још нијесу стале за удају
„Ни за каква виђена јунака,
„Ја камо ли за Арапа црна.“
Кад то зачу троглав Арапине,
Срдито је Марку говорио: 225
„Краљевићу, прилипско копиле,
„Да ми дадеш на товаре благо,
„Нећу вилу продати за благо!
„Јер је мени обљубити драго:
„У виле је лице од ружице, 230
„А у мене зуби од бисера,
„Да саставим бисер и ружицу,
„Да обљубим накићено лице.“
А вели му Краљевићу Марко:
„Сјед’, Арапе, ујела те гуја, 235
„Да на миру не чинимо кавгу;
„Ако мислиш обљубити вилу,
„Љута ће те пољубити гуја.“
Још му нешто бесједити шћаше,
Силан Арап слушати не хтједе, 240
Већ натјера чакар-бедевију
На Маркова бијесна Шарина.
Бе, да видиш јада изненада
Од махнито двоје парипчади!
Кад се једно другом примакоше, 245
Обадвоје поцикује љуто,
Једно другом ближе прискакује.
Марко свога устеже Шарина,
А Арапин устеже кобилу,
Док се спреме оба за јунаштво, 250
Да у кога пријеваре нема;
Ал’ се коњи устегнут’ не даду.
А какав је троглав Арапине:
На њему су до три главе црне,
Црне главе, а бијели зуби, 255
А крваве очи извалио;
Какве су му до три главе црне:
Из једне му вихор вјетар пуше,
А из друге мавен пламен лиже,
А трећа му глава проговара: 260
„Краљевићу, прилипско копиле,
„Боље би ти било останути,
„Нег’ за виле главу изгубити.“
Намјери се јунак на јунака;
Мнидијаше троглав Арапине 270
Да се хоће препанути Марко
И устрану пољем побјегнути;
Али Марко ни хабера нема,
Већ повади сабљу на Арапа.
Када видје троглав Арапине, 275
Да ће њега Марко ударити,
Он застави чакар-бедевију,
Пак од себе вјетар отиснуо,
Не би ли га с коња укинуо,
Да растави од коња јунака; 280
Ал’ у Марка добра срећа бјеше,
У Марка је Шарац од мејдана,
Свакоме се јаду научио,
Пак он паде на кољена прва,
А на стражње поклекнуо кључе, 285
По њему се положио Марко,
Док Арапу вјетар издушио
(Сахат гони, сахат враћа у се);
Кад је њему вјетар издушио,
На Марка је пламен отиснуо, 290
Да опржи коња ја л’ јунака.
А Марко је стари мејданџија,
Прихватио руком за теркију,
Пак разави диван-кабаницу,
Пак он покри себе и Шарина, 295
Док Арапу пламен издушио;
Изгоре му диван-кабаница,
Да ви’ш сада троглав-Арапина,
Он потеже копље убојито,
Пак на Марка копље окренуо: 300
„Држи ми се, прилипско копиле!“
А Марко му стаде на биљези,
Док налетје копље убојито,
А у Марка Шарац од мејдана,
Паде њему на кољена прва, 305
По њему се положио Марко,
Изнад њега копље налегјело,
А Марко га руком ухватио,
Преломи га на двоје на троје,
Па комаде у траву бацио, 310
А завика грлом бијелијем:
„Држи ми се, арапско копиле!
„Ја ћу тебе боље погодити!“
Стаде Арап њему на биљези,
А Марко је копље прихватио, 315
Гледа Шарцу између ушију,
А Арапа по свиленом пасу;
Ал’ се Арап погодит’ не даде,
Јер имаде чакар-бедевију,
Хитро паде на кољена прва, 320
А на стражње поклекнула кључе,
А по њој се Арап положио,
Изнад њега копље налетјело,
Арапин га руком ухватио,
Преломи га на двоје на троје, 325
Па комаде у траву бацио.
Примакоше коња и кобилу,
Потегоше перне буздоване,
Стадоше се мушки ударати;
Буздованим’ пера поломише, 330
А балчаке у траву бацише,
Пак за бритке сабље прихватише,
Стадоше се сабљам’ ударати.
Куд удара Краљевићу Марко,
Туда ватра просипа се жива, 335
Низ кобилу до зелене траве,
Све по земљи запаљује траву;
Куд удара троглав Арапине,
Туда крвца прољева се црна,
Низ Шарина до земљице црне, 340
По три литре излијећу меса.
Када видје Краљевићу Марко,
Кад видио гдје је погинуо,
До Арапа притјера Шарина,
Ухвати га за прси јуначке, 345
А из руку сабље испустише,
С добријех се коња раставише,
Пак падоше у зелену траву,
Пак се носе по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака, 350
Црни Арап на Краљевић Марка,
Носише се два пуна сахата,
А кад трећег наста половина,
Док завика троглав Арапине:
„О, Арапи, моја дјецо драга, 355
„Видите ли, гдје ћу погинути?
„Љуто ми је притужио Марко;
„Помозите ја мени, ја њему.“
Кад зачуло до триста Арапа,
Појахаше мрке бедевије 360
И на Марка јуриш учинише;
А завика нагоркиња вила:
„Копилане, црни Арапине,
„Ти се кажеш да си јунак добар,
„Срамота је и два на једнога, 365
„А камо ли триста на једнога!“
Пак завика побратима свога:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
„Видиш јадан, гдје ћеш погинути,
„Није шала триста на једнога, 370
„Тешко теби с њима ратујући,
„Твојој секи тебе гледајући!
„Помогла би, помоћи не могу,
„Јер су моје савезане руке,
„Русе косе свезане за руке, 375
„Пак су мени муке додијале,
„Већ притужи живом срцу своме,
„Те доскочи црном Арапину.“
Кад се Марко видје на невољи,
Гдје Арапи њега опколише, 380
Своме срцу љуто притужио,
Те Арапом о тле ударио.
Стоји писка троглав Арапина
У рукама Краљевића Марка;
Стоји цика чакар-бедевије 385
У зубима Маркова Шарина;
Све га Марко по земљици вуче,
Арапина по зеленој трави,
Док га бриткој сабљи привукао,
Пак прихвати сабљу оковану, 390
Те му све три одсијече главе.
А Арапи опколише Марка;
Марко себи љуто притужио:
Док Шарину коњу доскочио,
Седамнаест одсијече глава; 395
Кад посједе на коња Шарина,
Шарац му се мамом помамио,
Све му Шарац на колаче скаче
И по пољу прескаче Арапе,
А Марко им одсијеца главе. 400
Исијече до триста Арапа,
Нешто Шарац ногам’ погазио,
Нешто Марко сабљом исјекао.
Марко свога поврати Шарина
И он оде својој милој секи, 405
Пак потеже сабљу оковану,
Те њезине опростио руке
И њезине двије шћери миле;
Све три Марка рукам’ загрлише,
Рукам’ грле, у лице га љубе, 410
У образе с обадвије стране,
А најпосле међу очи чарне.
Сави му се вила посестрима
На криоце под б’јело гроце,
Зауче му у њедарца руке: 415
Из њедарца црна крвца лије,
Те овако њему проговара:
„Краљевићу, мио побратиме,
„Мореш ли ми ране пребољети?“
Пак од земље на ноге скочила 420
Бере вила свакојако биље,
Те Маркове ране превијала,
Па извида побратима свога
Ту су били три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло, 425
Дадоше му од злата кутију
У кутији траве свакојаке:
Кад се бије, да мејдан добије,
Кад лијеже, да рано устаје,
Кад с' обрани, да рану извида 430
Отален је Марко полазио,
Оде Марко до Прилипа свога
И поведе триста бедевија,
И понесе три арапске главе,
Он се сврати до Призрена града, 435
У Призрену продаје кобиле,
Неку даје за мјешину вина
Неку даје за лулу дувана,
Неку даје за кесу дуванску,
Неку даје за чакшире сукна, 440
Неку Марко дијели за здравље,
Неку даје, нек се јунак знаје,
Гдје је био, шта је задобио.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
