Ко ће као Бог
| Ко ће као Бог (1943) Писац: Димитрије Љотић |
Кад би се данас све могло рећи о пучу од 27. марта, онда би се тек виделе праве размере овог злочина извршеног над Југославијом и српским народом.
Јер тада је шака људи, у име Југославије и српског народа — нарочито, — узела на себе да објави рат Немачкој у тренутку кад ова то заиста није хтела и кад је располагала својом огромном и невиђеном дотле, ничим незаузетом оружаном силом.
Смемо ипак рећи да је тада над Југославијом и српским народом, у реакцији на пуч, изречена смртна пресуда.
Што ова није извршена има се благодарити српском чуду, које се догодило по Божијој милости, а под воћством генерала Недића.
Не можемо — није време — писати о томе опширније, али није ни потребно. Зар се не поздрављамо о Ускрсу дивним речима „Христос Воскресе!”, и тако кратко, ускликом, износимо своју дубоку веру и своје огромно вековно искуство, и на томе као на стени, и као појединци, своја животна дела, и као народи, своја стремљења и своје културе, градимо.
Тако и ми морамо место другог разлагања и доказивања, кратко знати да смо као народ били предати (због глупог злочина од 27. марта) смрти, а да смо Божијом милошћу — чудом од тога спасени — и сад можемо на томе градити даље, вером и љубављу, своје народно дело.
У светлости последњих догађаја то се нарочито види, — а видеће и они који сад не виде, — да је одиста пут остварен Божијом милошћу, под вођством, генерала Недића, право чудо.
Одређен смрти српски народ је изгубио био већ многе основне услове потребне за живот. Не можемо овде те услове набрајати, а није то ни потребно, јер смо се као народ одиста давили без њих, а сви знамо чега смо све били лишени.
Три пута су се указала тада пред српским народом, а један је само био прави.
Она друга два пута су ишла час заједно, а час су се разилазила, али оба су полазила од погрешног гледишта да један народ изгубљену слободу може повратити кад сам то хоће, при чему су нашли помоћи код Јевреја из Москве и код Јевреја из Лондона и Вашингтона.
Они нису хтели да виде да „ни врабац с гране не пада без Божије воље”, а камо ли да један народ може слободу изгубити случајем, — па отуда нису хтели разумети, да ни наше народно васкрсење не може доћи кад ми то, с оружјем у руци захтевамо, већ кад то Господ буде одредио. Зато та два поменута пута нису, не само никаква успеха имали, ни могли имати, већ су донели српскоме народу нове, тешке и крваве губитке и пустошења.
А тим путевима су ишли зато што нису ушли у дубину наше народне трагедије, — што су је преживели кожом, а не душом, — па чак не ни кожом, већ покожицом, — што су себе одсекли од правог духовног, дубоког народног живота, — што нису схватили ни Косово, ни Кнежево „привољење царству небескоме”, на коме су честитог Кнеза верно следили Кнегиња Милица са другом својом, деспотицом и монахињом Ефимијом, и сином својим „благоверним”, дивним и слатким господином Стефаном Деспотом”, унуком својим Ђурђем Смедеревцем, Патријарсима српским, пећким и карловачким, и осталим четиривековним, славним и мученичким, вођством народа српскога.
Пут генерала Недића, на коме се ово Божије чудо са српским народом, на смрт одређеним, догодило, јесте зато српски пут, — што одговара тој најтрагичнијој и најдивнијој српској покосовској историји, већој и дивнијој од оне која јој је претходила. Разумео је генерал Недић, — и ту је сва његова величина — да мора у име, и испред свог народа, да погне главу своју у знак покорности не људима, већ самој Божијој вољи, (која нас је пропашћу државном и народном казнила) — и да је то једини пут који ће моћи променити изречену, а још неизвршену, смртну осуду нашу. А то је учинио, јер није тражио „славе код људи, већ славе код Бога”.
Војник је позивом својим посвећен међутим слави људској, — монаси пак траже славу код Бога, а не код људи. Па ипак, у наше дане, не нађе се црни калуђер да, презревши славу људску, приклони врат свој у јарам покорности вољи Божијој и води народ свој, у данима најцрњим његове несреће, — него Бог постави војника да путем који тако мало личи на оне за које се он спремао и навикао, извлачи српска народна кола из провалије смрти и уништења.
„Велика је ово тајна заиста! А без тајне нема чуда, јер кад би ми знали сав механизам чуда, онда чуда не би ни било.
Не знам да ли ће ко год знати, умети и моћи да тај чудни пут достојно опише.
Али, (као сведок говорим), има бескрајно више истинске величине и правог јунаштва и оног који је, често пљуван, прљан, срамотом обасипан, истрајао понизно и покорно у свом пожртвовању на овом путу, — него да је обасипан похвалама, цвећем, општим и јавним признањем, водио и добио велики победоносни рат.
Јер ко ово не би желео себи и ко се за ово не би грабио? Десетине хиљада људи би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би били у стању, уз Божију помоћ, да је и заслуже.
Али ову горчину срама и понижења, овај трновит пут и трнов венац, — ову уску стазу усечену у стени, која стално иде изнад бездна неразумевања и испод литице неповерења, којом је Бог једино дозволио да се може спасти народ наш, ко би то прихватио? Ако би једва десетина у читавом народу, у налету љубави, пристала да прими на себе бреме срама и понижења. А колико би времена међутим и она истрајала? То је питање постављено било пред васцели народ, и један војник, (слављен и вољен дотле) пристао је, узео на себе и носио, у покорности вољи Божијој, за цео свој народ крст српског пута.
И још ће га носити! До краја! До пуног васкрса и славе. Јер нису прошле ни горчине ни понижења, ни опасности, ни неразумевање ни неповерење.
Па ипак је нешто прошло.
У светлости данашњих догађаја се види, као на дану, да је народни пут генерала Недића, она уска, у камену неразумевања и неповерења, усечена стаза, избила на ширу зараван. Сад је већ лакше.
Дело вере и љубави је већ награђено.
Онима којима још ни то није јасно, открити се ништа овде неће. „Пород аспидин, род лажљиви и прељуботворни” је увек тражио доказе.
Али „других им доказа, осим доказа Јоне пророка”, самог факта очуваног и васкрслог живота, — ни овде „неће бити дато”.
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.