Коран глава 7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
КОРАН


ЕЛ-АРАФ.
Дато у Меки. — 205 стихова.

1. Елиф. Лам. Мим. Сад. Ево књиге која ти је озго послата; нека у твојем срцу не буде никакве бриге о овој Књизи, и не устежи се опомињати помоћу ове књиге; нека она вјернијем служи за опомену.

2. Слушајте заповијест која вам је дошла од вашега Господа, и немојте слушати друге заштитнике осим њега. О! како ви о томе мало мислите!

3. Колико смо ми разорили градова! Наш гњев изненадио их је, једне ноћу, друге при свјетлости дана.

4. Какав бијаше њихов јаук оног часа кад их (безбожне народе) наш гњев изненади? Они викаху: Јест! Ми смо били безбожници.

5. Ми ћемо тражити рачуна од народâ којима смо слали пророке; ми ћемо рачун тражити од самијех пророкâ.

6. Ми ћемо им испричати њихова дјела, пошто их савршено познајемо, јер ми нијесмо били далеко.

7. Тога ће се дана право мјерити; они којих тежина буде велика, биће срећни.

8. Они којих тежина буде мала, ти ће се сами упропастити зато, што су се огријешили о наше знакове.

9. Ми смо вас намјестили на земљу, ми смо вам на њој дали храну. Како сте мало благодарни!

10. Ми вас створисмо, и обличје вам дадосмо; по том рекосмо анђелима: Поклоните се пред Адамом; и они се поклонише, изузев Еблиса, који не бијаше међу онијем који се поклонише.

11. Бог му рече: Шта ти смета да се пред њим не поклониш, кад ти ја заповиједам? Ја више вриједим од њега, рече Еблис, ти си мене створио од ватре, а њега си створио од кала.

12. Одлази одавде, рече му Господ, теби се не пристоји да се овдје надимаш охолошћу. Одлази одавде, ти ћеш бити у броју презренијех.

13. Дај ми рока до дана у који ће људи васкрснути.

14. Дајем ти га, настави Господ.

15. А зато што си ме ти завео, додаде Еблис, ја ћу их вребати на твом правом путу.

16. За тијем ћу их нападати с приједа и са трага; ја ћу им се појављивати с десна и с лијева, и заиста ти ћеш их наћи врло мало који ће ти бити благодарни.

17. Одлази одавде! Рече му Господ; засут срамом и далеко отурен, а који пође за тобом... вама ћу свијем пакао напунити.

18. Ти, Адаме, стануј са својом супругом у врту и обоје једите његове плодове гдје год хоћете; само се немојте приближавати овом дрвету овдје, да не бисте постали грјешници.

19. Ђаво их наведе својим наговором да опазе своју наготу која им до тада бијаше скривена. Он им рече: Бог вам ово дрво забрањуј само за то да не бисте постали два анђела, и да не бисте били бесмртни.

20. Он им се закле да је он њихов вјерни савјетник.

21. Он их заведе заслијепивши их; а кад окусише од дрвета, њихова нагота показа им се, и они се потрудише да је сакрију лишћем из врта. Господ им тада повика: Нијесам ли вам забранио ово дрво? Нијесам ли вам казао да је ђаво ваш јавни непријатељ?

22. Они (Адам и Ева) одговорише: О Господе наш! Ми смо гријешни; и ако нам не опростиш, ако немаш сажаљења спрам нас, ми смо изгубљени.

23. Сиђите, рече им Бог, ви ћете бити непријатељ један другому. Ви ћете на земљи наћи станиште и уживање привремено.

24. Ви ћете на њој живјети и умријети, и ви ћете је оставити једнога дана.

25. О дјецо Адамова! ми смо вам послали одијела, да покријете вашу наготу, и драгоцјенијех накита; али одијело побожности још је боље. Такова су учења Божја: може бити ће људи о њима размишљати.

26. О дјецо Адамова! нека вас ђаво не саблазни као што је саблазнио ваше оцеве, које је извео из баште; он је скинуо њихово одијело, да им покаже њихову наготу. Он и његови приврженици виде вас откуда ви њих не видите. Ми смо њих за заштитнике дали онијем који не вјерују.

27. Кад покварени учине какву срамоту они говоре: Ми смо видјели да то и наши оцеви чине, Бог то заповиједа. Реци им: Бог не заповиједа срамотна дјела; зар ви о Богу хоћете да говорите што не знате?

28. Реци им: Мој Господ наређује правичност. Ваша чела окрећите мјесту гдје се он обожава; призивајте га искрено у вашем богослужењу. Као год што вас је произвео из ничега, он ће вас повратити к себи. Између вас. он једне руководи, а друге оставља у заблуди. Ови пошљедњи су ђаволове приврженике узели за своје заштитнике мјесто Бога, и мисле да су на правом путу.

29. О дјецо Адамова! облачите своје најљепше хаљине свагда кад узидете у некоју богомољу. Једите и пијте, али не претјерујете, јер Бог не љуби оне који претјерују.

30. Реци им: Ко може некоме забранити да се не кити накитима које Бог производи за своје слуге, или да се не храни прјатнијем јелима која им он даје? Та добра припадају вјернијем овога свијета, али нарочито на дан оживљења. Тијем начином Бог своја учења тумачи онијем који знају.

31. Реци им: Бог је забранио сваку срамоту очиту или сакривену; он је забранио пакост и свако неправедно насиље. Он је забранио да му се не придружују ни које ствари; он вам није дао никакве власти за то, а забранио вам је да о њему не говорите што незнате.

32. Сваки народ има свој рок. Кад његов рок приспије, људи га неће моћи ни одложити ни ускорити.

33. О дјецо Адамова! у средини вашпој родиће се апостолâ они ће вама приповиједати моја учења. Који год се боји Господа и чини добро биће заштићен од сваког страха и неће бити ожалошћен.

34. Они који моје знакове називљу лажима, они који их презиру, биће предати ватри, и у њој ће вјечно становати.

35. Ко је безбожнији од онога који лажи кује на рачун Божји, или који његове знакове називље пријеваром? Тијем људима један дио добара овога свијета, саобразно вјечној Књизи, биће удијељен до часа у који ће их наши посланици, прихвативши их, запитати: Гдје су идоли које ви призивате поред Бога? Они ће одговорити: Ишчезли су; и тако ће они исти свједочити да су били невјерници.

36. Бог ће њима рећи: Уђите у ватру да се састанете с нараштајима људи и ђенија који су ишчезли прије вас. Сваки пут кад ту уђе један нови нараштај, он проклиње својега брата до часа у који ће сви бити заједно састављени; тада ће пошљедњи рећи показујући првога: Господе, ето онијех који су нас завели, натури им двоструку казну ватрену; а Бог ће им рећи: Двострука ће бити за све вас; али ви то не знате.

37. Први ће пошљедњему рећи: Какво преимућство имате ви над нама? Уживајте казну коју су вам прибавила ваша дјела.

38. Заиста, онијем који су наше знакове називали лажима, и који су их презирали, њима се небеска врата неће отворити; они неће у башту ући прије него камила прође кроз иглене уши. Тако ми награђујемо кривце.

39. Пакао ће бити њихова постеља, а одозго ће их покривати ватрени слојеви. Тако ми награђујемо безбожнике.

40. Онијем који су вјеровали и добро чинили ми нећемо наложити дужности које прелазе њихове моћи. Они ће као својину имати башту, у којој ће вјечно становати.

41. Ми ћемо из њиховијех срдаца извадити сваку тугу. Ријеке ће тећи испод њиховијех стопа, и они ће викати: Слава Богу који нас је довео у ова мјеста! Заиста, ми бисмо били залутали, да нас Бог није водио. Апостоли нашега Господа навијестише нам цијелу истину. Један ће им глас проговорити ове ријечи: Ево баште коју сте стекли својим дјелима.

42. А становници врта довикиваће становницима ватре: Ми смо искусили истину обећањâ вашега Господа, а ви, јесте ли је ви искусили? А они ће одговорити: Јесмо! Гласник који међу њима узвиче викаће ове ријечи: Божје проклетство на безбожнике;

43. На оне који друге одвраћаху од Божјега пута, који га хтијаху учинити кривијем, и који не вјероваху у будући живот!

44. Преграда дијели блажене од одбаченијех. На Ел-Арафу стајаће људи који ће свакога познавати по његовој различитој биљези; они ће викати становницима баште: Мир буди с вама! Они (одбачени) неће к вама ући, и ако то живо желе.

45. А кад се њихови погледи окрену становницима ватре, они ће повикати: О Господе наш! немој нас смјестити са неправеднијем.

46. Они који буду стајали на Ел-арафу викаће људима које ће они познати по њиховијем биљегама као проклете: Шта су вам помогла ваша нагомилана богатства и ваша охолост?

47. Јесу ли то они људи о којима се ви кунијасте да неће никада стећи Божје милосрђе? Уђите у башту, ви ћете бити заштићени од сваког страха и нећете бити ожалошћени.

48. Становници ватре викаће становницима врта: Проспите на нас мало воде и тијех милина које вам је Бог дао. — Бог је, одговориће они, забранио и једно и друго невјернијем

49. Који су од вјерозакона начинили своју играчку и предмет својих поруга, докле их заслијепљаваше живот овога свијета. Ми их данас заборављамо, као што су они заборавили дан својега изласка пред Бога, и зато што су нијекали истину наших знакова.

50. Ми им ипак бијасмо донијели књигу, и ми је бијасмо објаснили зналачки, да би она послужила као упут и била Божја милост онијем који вјерују.

51. Зар они још чекају њено тумачење? Кад дан дође њезину тумачењу, они који је буду занемарили на свијету повикаће: Божји апостоли доиста нам бијаху донијели истину. Нећемо ли наћи неког посредника који ће за нас посредовати, или нећемо ли се бар моћи вратити на земљу! Ох ми бисмо радили другачије него што смо радили? Али тада ће они бити изгубљени без лијека, и божанства која су они измислили неће више бити.

52. Ваш је Господ онај Бог који небеса и земљу створи за шест дана, и стално се крену к пријестолу; он дан у ноћ увија, а дан хитно гони ноћ; он створи сунце и мјесец и звијезде, по његовој наредби подвргнуте извјеснијем законима. Не припада ли њему стварање и владање свијех ствари? Благословен буди Бог, Господар свега свијета.

53. Призивљи Бога покорно и у тајности. Он не љуби пријеступнике.

54. Немојте чинити нереда на земљи, кад је на њој све распоређено најбоље; призивљите Бога из страха и из жеље, јер је Божје милосрђе близу онијех који чине добро.

55. Он је онај који шаље вјетрове претече своје милости. Ми им заповиједамо да носе облаке пуне кише, и ми их потискујемо к мјестима сушом обамрлијем; ми из њих спуштамо кишу и помоћу ове чинимо да роде сви плодови. Тако исто дижемо мртве из њиховијех гробова; ви ћете може бити о том размишљати.

56. У добром мјесту растјења обилато клијају с Божјим допуштењем; у рђавом, она су ријетка. Тако ми рукујемо својим учењем ради људи који творе дјела милости.

57. Ми смо Ноја послали к његовом народу. Он му рече: О народе мој! обожавај Бога. Зашто се клањати другим божанствима? Ја се за вас бојим казне пошљедњега дана.

58. Великаши његовог народа рекоше му: Ми видимо да си ти у грубој заблуди.

59. О народе мој! Ја нијесам у заблуди, ја сам посланик Господа свега свијета.

60. Ја вам објављујем заповјести Божје, и дајем вам спасоносне савјете. Ја о Богу знам што ви не знате.

61. Чудите ли се ви што вам ријеч вашега Господа долази преко једног човека између вас, којему је наређено да вас побуди на страх Божји, да бисте осјетили његово милосрђе?

62. Али њега ти људи назваше варалицом. Ми смо избавили њега и оне који су за њим отишли у лађу, а ми смо потопили оне који су лажима називали наше знакове. То бијаше народ слијепаца.

63. Ми смо к народу Аду послали њихова брата Худа. Овај њима такође говораше: О народе мој! обожавај Бога, а немој обожавати друга божанства осим њега. Зар се ви не бојите Господа?

64. Између великаша они који бијаху невјерни говораху му: Ми видимо да си ти изгубио разум; а у истини, ми мислимо да си ти само једна варалица.

65. О народе мој! рече им Худ, нијесам изгубио разум, напротив, ја сам посланик Божји, господара свега свијета.

66. Ја вам јављам заповијести Божје; ја сам ваш искрени и вјерни савјетник.

67. Чудите ли се ви што вам ријеч вашега Господа долази преко једнога између вас, којему је наређено да вас опомиње? Сјетите се да вас је он учинио насљедницима Нојевог народа, да вам је он дао дивовски стас. Сјетите се доброчинставâ Божјих, да бисте срећни били.

68. Зар си ти дошао, рекоше му они, да нас наведеш да обожавамо само једнога Бога, а да оставимо божанства наших отаца? Учини дакле да се испуне твоје пријетње, ако си искрен.

69. Наскоро ће, предузе он, освета и гњев Божји грунути на вас. Препирете ли се ви са мном о именима која сте ви и ваши оцеви дали божанствима, о којима вам Бог није допустио ништа да рјешавате? Чекајте само, а и ја ћу такође чекати с вама.

70. Својим милосрђем ми спасосмо Худа и оне који су лажима називали наше знакове, и који нијесу вјеровали.

71. Ми смо ка Темудитима послали Салеха њиховог брата. Он им рече: О народе мој! обожавај Бога. Зашто бисте ви обожавали божанства друга осим њега? Ево од Бога једног очевидног знака. Ова Божја камила знак је за вас: оставите је нека пасе на Божјем пољу, немојте јој учинити никаква зла, да тешка казна не падне на вас.

72. Спомените се да је Бог учинио да ви наслиједите Адски народ, да вас је он поставио на земљу, гдје у средини њезинијех равница, ви подижете дворове, гдје стијене тешете у куће. Спомените се небеских доброчинстава, и немојте се по земљи растурати да нереде по њој чините.

73. Али главари, међу охолијем Темудитима, говораху онијем који им се чињаху слаби, онијем који вјероваху: Јесте ли ви увјерени да је Салех послат од његовог Господа? -— Ми, наставише они, вјерујемо у његово послање.

74. Што се нас тиче, одговараху охоли, ми не примамо то у што ви вјерујете.

75. И они одсјекоше поткољенике камили, постадоше одметници Божјих заповијести, и за тијем Салеху рекоше: Учини дакле да се твоје пријетње испуне, ако си ти истински посланик Божји.

76. Тада их изненади силовити потрес земље; сјутра дан нађени су, у њиховијем кућама, мртви, лежећи ничице.

77. Салех њих остави говорећи: Ја сам вам навијестио Божју опомену, и ја сам вас савјетовао; али ви не љубите оне који савјетују.

78. Ми смо Лота такође послали к његовијем. Он им рече: Зар ћете ви чинити поганства каква није никад чинио никакав народ прије вас?

79. Зар ћете ви гријешити са људима у мјесто женâ, да наситите своје плотске похоти? Заиста, ви сте народ одан крајњим неуредностима.

80. А какав би одговор Лотовог народа? Они рекоше једни другима: Гоните их (Лота и његову породицу). То су чељад која се старају да буду поштена.

81. Ми Лота и његову породицу спасосмо, изузевши његову жену која остаде остраг.

82. Ми пустисмо да на њих пљусне киша.... Види какав је био крај зликоваца.

83. Ми смо к Мадианитима послали Шоаиба њиховога брата, који им рече: О народе мој! обожавај Бога; зашто би ти обожавао друга божанства осим њега? Вама се појавио с неба очевидни знак. Право мјерите; немојте људима одузимати што њима припада, немојте на земљи нереде чинити кад је на њој расположено све за боље. То ће вам бити корисније ако хоћете вјеровати.

84. Немојте засједу спремати на сваком крају пута, и немојте од Божјега пута одвраћати оне који вјерују у Бога; ви хоћете да искривите Божји пут. Спомените се да бијасте у малом броју, и да вас је он умножио. Погледајте само какав је био крај неваљалијех.

85. Ако један дио вас вјерује у моје послање, а други га дио одбацује, стрпите се и чекајте док Бог не пресуди између нас.

86. Народни главари, надувени охолошћу, рекоше Шоаибу: О Шоаибе! ми ћемо из нашега града истјерати тебе, а тако и оне који су с тобом вјеровали; или се вратите у наш вјерозакон. — Како? ми који мрзимо ваш вјерозакон, одговорише вјерујући Мадианити.

87. Ми бисмо били криви што смо лажи измилили о Богу, кад бисмо се ми у ваш вјерозакон вратили, пошто нас је Бог већ из њега избавио. Како бисмо се ми у ваш вјерозакон могли вратити друкчије но вољом Божјом, који својим знањем све обухваћа? Ми смо наше повјерење ставили у Бога. Господе, ријеши међу нама, јер си ти највјештији међу онијем који ријешавају.

88. Главари, између онијех који нијесу вјеровали, рекоше народу: Ако узидете за Шоаибом, ви ћете погинути.

89. Жестока трешња земљина изненади их, и сјутра дан нађени су мртви гдје ничице леже у својим кућама.

90. Они који Шоаиба називаху варалицом нестадоше као да никада нијесу ни становали у онијем мјестима; они који Шоаиба називаше варалицом пропали су.

91. Шоаиб се уклони говорећи: О народе мој! ја сам ти приповједио Божје заповјести и давао сам ти спасоносна савјетовања. Али зашто бих се ја жалостио ради судбине невјернијех?

92. Кад год смо слали апостоле у који град, ми смо његове становника свакада шибали несрећом и јадом, да би се понизили.

93. За тијем ми промијенисмо зло у добро, тако да, избрисавши све у својем памћењу, они стадоше говорити: Срећа и несрећа сналазиле су наше оцеве. Па онда их изненада шинусмо казнама у часу кад они на њу не мишљаху.

94. Да су становници градова хтјели вјеровати и бојати се Бога, ми бисмо им били отворили благослове неба и земље; али они су лажима називали наше знакове и ми смо их казнили за њихова дјела.

95. Јесу ли становници градова били увјерени да их наш гњев неће задесити ноћу, за вријеме њихова спавања?

96. Јесу ли становници градова били увјерени да их наш гњев неће задесити при свјетлости дана, посред њиховијех забава?

97. Мишљаху ли они да су безбједни од Божје хитрине? А ко ће мислити да је безбједан од Божје хитрине, осим народ који је осуђен на погибију?

98. Зар још није доказано пред очима онијех који су земљу наслиједили послије њезинијех старосједелаца, да кад бисмо хтјели, ми бисмо их казнили за њихове гријехе чим бисмо притисли жиг на њихова срца; тако да не би ништа осјећали.

99. Ми ћемо теби испричати неколике повјести тијех градова. У њима се пророци уздигоше и чудеса чинише; али ти народи ни послије не вјероваху у оно што су и прије називали неистином. Тијем начином Бог удара жиг на срца невјернијех.

100. У већем дијелу њих ми нијесмо нашли никакве вјерности к савезу; већином бијаху опаки.

101. Послије тијех узрока ми Мојсија посласмо, оружана нашим знаковима, ка Фараону и великашима његова народа. Они су неправично поступали. Ти ћеш видјети какав је био крај зликоваца.

102. Мојсије рече фараону: Ја сам посланик Божји, господара свега свијета.

103. Праведно је да о Богу не кажем ништа осим чисту истину. Ја сам к вама дошао да учиним јавно чудо; пусти да са мном пођу синови Израиљеви. — Почем си дошао, рече Фараон, да учиниш чудо, дај да га видимо, ако си истинит.

104. Мојсије баци свој штап, и овај се одмах врло разговетно претвори у змију.

105. Мојсије извуче своју руку из њедара, и гле она би сва бијела у очима гледалаца.

106. Великаши народа Фараоновог повикаше: То је вјешт мађионик!

107. Он хоће да вас изведе из ваше домовине, рече фараон: шта мислите да треба радити?

108. Они одговорише: Развлачи свар са њим, а тако и са његовим братом; а у све градове пошаљи људе који ће скупити,

109. И који ће теби довести све што има вјештијех мађионикâ.

110. Мађионици се скупише код Фараона и рекоше: Без сумње ми ћемо добити награду, ако га надмашимо?

111. Хоћете заиста, и ви ћете бити у броју домаће чељади мојега двора.

112. Мађионици запиташе Мојсија: Хоћеш ли ти први бацати или ћемо ми?

113. Баците ви први, рече Мојсије. И они бацише први, и опсјенише очи гледаоцима и престравише их. Ту они бијаху показали дивотну мађију.

114. Тада ми Мојсију учинисмо ово откриће: Баци овај штап; и тог тренутка он прождера друге штапове претворене у змије.

115. То показа истину у свој њеној сјајности, и радње се мађионика изгубише.

116. Они су били побјеђени, и одступише понижени.

117. Мађионици падоше ничице, клањајући се Богу,

118. Говорећи: Ми вјерујемо у Бога, господара свега свијета,

119. Господа Мојсијева и Аронова.

120. Фараон им рече: Како! ви постајете вјерујући прије него што сам вам ја допустио? Ви сте раније спремили ту пријевару у граду, да би из њега изишли становници. Ви ћете брзо видјети.

121. Заповједићу да вам се одсијеку руке и ноге, а послије ћу заповједити да вас све разапну.

122. Они одговорише: Ми се сви морамо вратити к својему Господу.

123. Ти хоћеш да нам се осветиш зато што смо ми повјеровали у Божје знакове. Господе, дај нам постојанства и учини да умремо покорни твојој вољи (мусломани).

124. Великаши царства Фараонова рекоше му: Зар ћеш ти Мојсију и његовом народу допустити да отиду тога ради, да у мјесту произведу неред, оставе тебе и твоја божанства? -— Онда, одговори Фараон, заповиједам да се поубијају њихова мушка дјеца, а поштедимо само кћери њихове; тијем начином ми ћемо их савладати.

125. Мојсије тада рече својему народу: Молите се и чекајте помоћи од Бога; јер је земља Божја, и он је у нашљедство оставља оному од својих слуга којему он хоће. Будући живот биће награда онијем, који се боје.

126. Ми бијасмо угњетени прије тебе, одговорише они, и још смо. — Бог може искоријенити ваше непријатеље, настави Мојсије, и дати вам у нашљедство њихову земљу, да би видио како ћете се владати.

127. Ми смо већ народима Фараоновијем дали да осјете неродност земље и недостатак хране, да би размишљали.

128. Послије, кад смо им дали добар напредак, они говораху: Ево што нама припада. Деси ли им се нека несрећа, они је припишу рђавој срећи Мојсијевој и онијех који иду за њим. Њихова зла срећа долази од Бога, али већи дио њих са свијем не разумије то.

129. Они Мојсију рекоше: Ти нама залуду доносиш чудеса да нас опчараш, ми ти нећемо вјеровати.

130. Онда ми за њих посласмо поплаву, скакавце, црве, жабе и крв, очите знакове; но они се надуше охолошћу, јер они бијаху зликовци.

131. Сваки пут кад их спопадаше која казна, они Мојсију говораху: Прзови твојега Бога по погодби коју си ти с њим учинио. Ако нас избавиш од ове казне, ми ћемо ти вјеровати, и допустићемо да с тобом пођу дјеца Израиљева. Али одмах, како их ослободисмо од биједе, и напријед одређени рок истече, они прекршише своје обећање.

132. Ми смо се осветили тому народу, и утопили смо га у море, зато што је он називао лажима наше знакове и нијена њих никакве пажње обраћао.

133. Ми смо слабијем дали у нашљедство источне и западне стране земље, на које смо излили свој благослов. Великољепна обећања твојега Господа дјеци Израиљевој испунила су се, зато што су они били постојани. Ми смо разрушили градове и зграде Фараонове и његовог народа.

134. Ми смо са дјецом Израиљевом прешли море, и они нађоше у земљи народ који се клањао идолима. О Мојсије! рекоше Израиљани, начини нам богове као што их ти људи имају. — Ви сте незналице, одговори Мојсије.

135. Вјера њихова клони се пропасти; а њихова су дјела ништава.

136. Зар ђу ја за ваш тражити божанство друго осим Бога који вас је уздигао изнад својих народâ.

137. Спомените се да смо вас ми избавили од људи Фараоновијех, који вас мукама обасипаху, који убијаху вашу мушку дјецу, а штеђаху само ваше кћери. То бијаше љуто искушење од стране вашега Господа.

138. Ми Мојсију наредисмо састанак од тридесет ноћи, и допунисмо их са других десет ноћи, тако да је вријеме његова разговарања с Богом било четрдесет ноћи. Онда Мојсије својему брату Арону рече: Замијени ме код мојега народа, поступај правично и не иди путем злијех.

139. Кад Мојсије дође у уговорени час и Бог му проговори, он Богу рече: Господе, покажи се мени, да те посматрам. — Ти ме нећеш видјети, предузе ријеч Бог: боље погледај брдо; ако оно остане непокретно на свом мјесту, видјећеш мене. Мојсије обнезнањен паде лицем к земљи.

140. Дошавши к себи, он узвикну: Слава теби! Ја се к теби враћам проникнут кајањем, и ја сам први међу вјерујућим.

141. О Мојсије! рече Господ, ја сам тебе изабрао између свијех људи да носиш моје поруке и моју ријеч. Узми, што ти ја дајем, и буди благодаран.

142. Ми смо њему нацртали, на плочама, заповијести о свему, и потанка тумачења о свијем стварима. Прими их са постојанством и заповједи својему народу да их врши што може боље. Ја ћу вам показати станиште криваца.

143. Ја ћу од својих учења одбити оне који се буду неправично понијели на земљи, који, видећи сва наша чудеса, не узвјерују, који, видећи праву стазу, не усхтију је узети за свој пут, но опазивши пут заблуде, пођу по њему.

144. То ће тако бити, зато што су они моје знакове називали лажима и на њих нијесу обраћали никакве пажње.

145. Дјела онијех који називљу лажима моје знакове и који не вјерују у будући живот, са свијем ће пропасти. Зар ће они бити награђени друкчије него што су радили?

146. Народ Мојсијев, за вријеме његова одсуства, моли се телету начињеном од златнијех накита, телету по тијелу и по рици. Зар не увиђаху да им оно не могаше говорити нити их руководити правим путем.

147. Они узеше то теле да га обожавају и поступише неправично.

148. А кад се покајаше и кад сазнаше своју заблуду, они повикаше: Ако се наш Господ не сажали на нас, и ако нам не опрости наше гријехове, ми смо изгубљени.

149. Мојсије, вративши се у свој народ, пун гњева и туге повика: Ужасно је то што сте ви учинили за вријеме мојега одсуства! Хоћете ли ускорити дјело Божје? Он баци таблице закона, дочепа својег брата за главу, и повуче га к себи. — О сине моје матере! рече Арон, народ ми је одузео сву моћ: у мало ме није и убио; немој обрадовати моје непријатеље призором моје казне, и немој ме уврстити у број нечастивијех.

150. Господе! узвикну Мојсије, опрости мени и мојему брату, дај нам мјесто у твојем милосрђу, јер си ти најмилосрднији.

151. Они који се клањаше телету навукоше на себе гњев његов и срамоту на овом свијету. Тако ћемо ми платити онијем који кују лажи.

152. Онијема који се, урадивши рђаво дјело, поврате Богу и узвјерују.... Бог ће им бити милосрдан и опростиће им.

153. Кад се утиша срџба Мојсијева, он покупи таблице закона. Црте које у њима бијаху урезане носијаху упутство и милост за оне који се страше Господа.

154. Мојсије изабра из народа седамдесет људи да их изведе пред нас. Жестока трешња земљина стиже их. Мојсије повика: Господе, ти си их могао заједно са мном уништити прије данашњег дана. Хоћеш ли ти све нас погубити ради злочинства неколицине безумника? То бијаше само једно од онијех искушења којима ти заводиш или руководиш оне које ти хоћеш. Ти си наш заштитник. Опрости нам наше погрјешке и имај сажаљења спрам нас; ти си најбољи од онијех који праштају.

155. Назначи нам лијеп дио на овом свијету и на другом; ево ми се к теби враћамо пуни покајања. — Моја казна, предузе Бог, пашће на кога год ја будем хтио; моје милосрђе обухваћа све сатвари; ја га намјењујем онијем који се боје, који дијеле милостињу и који вјерују у моја знамења;

156. Који слиједе посланике, неписменога пророка којег ће они наћи забиљежена у својим Књигама, у Пентатевху и у Јеванђељу: пророка који им заповиједа добро и забрањује зло; који им допушта употребу пријатнијех јела, а забрањује им јела нечиста: који олакшава њихова бремена и скида вериге које су их савијале. Они који узвјерују у њега, они који га ускријепе, који му помогну и пођу за свјетлошћу која је сишла са њим, ти ће људи бити срећни.

157. Реци им: О људи! ја сам апостол Божји, послати к свијема вама;

158. Онога Бога којему припадају небеса и земља; нема другог Бога осим њега; он даје живот и смрт. Вјерујте у Бога и његова посланика, неписменога пророка, који такође вјерује у Бога и у његову ријеч. Пођите за њим и ви ћете бити на правом путу.

159. У Мојсијеву народу има неки број људи који истину узимљу за својег путовођу и праведни су.

160. Ми Израиљане бијасмо раздијелили на дванаест засебнијех племена, и открисмо Мојсију, који просијаше кишу за свој народ, ове ријечи: Удри по стијени стојим штапом, и стијена се разли у дванаест извора. Свако племе знадијаше из којега оно треба да пије. Послије тога наредисмо облаку да лебди изнад њих, и посласмо им ман и препелице. Храните се изврснијем стварима које вам ми допуштамо. Нијесу они нама зла учинили, него сами себи.

161. Говораше им се: Станујте у том граду, и храните се његовијем производима колико вам буде воља. Просите опроштење својих гријехова, и кад будете ушли на градска врата, падните ничице у знак поклоњења. Тада ћемо вам ми опростити ваше гријехове, и умножићемо богатства онијех који чине добро.

162. Али зли између њих замијенили су други ријечима ријечи које су им биле препоручене. Тада ми с неба посласмо казну за њих за награду њихове злоће.

163. Запитај их о оном граду што лежи на морском бријегу, којега становници прекршиваху суботу, кад се, у суботни дан, рибе указиваху поврх воде и нестајаху у друге дане. Таквијем начином ми их искушавасмо, јер то бијаху њуди несавјесни.

164. Један дио између њих говораше тада онијем који обавјештаваху зле: Зашто проповиједате народу који ће Бог искоријенити или шинути страховитом казном? — Зато да пред Богом имамо оправдања, и да би га се они бојали.

165. А кад зли заборавише та обавјештења, ми спасосмо оне који забрањиваху чинити зло, и зле изненадисмо страховитом казном за награду њихове безбожности.

166. Кад они прекорачише што им се бијаше забранило да прекораче, ми им рекосмо: Претворите се у мајмуне стјеране у море. Твој Господ тада објави, да ће од тога дана слати противу њих народ који ће им нанијети страховита зла; јер твој је Господ брз у својим казнама, али је благ и милосрдан.

167. Ми смо их раскомадали на земљи и подијелили на племена. Има их који су честити, а има их који то нијесу. Ми смо их кушали добрим и злим, да би се вратили к нама.

168. Њих наслиједише рђави нашљедници; они су нашљедници Књиге (Пентатевха), а примају пролазна добра овога худога свијета за награду своје изопачености, и говоре: То ће нам се опростити; за тијем, ако им се понуди новијех, они их опет примају. Зар они не дадоше од своје стране свечано обећање, уговор Писама, кад им се било препоручило да о Богу говоре само истину? Они (садашњи Чивути) изучаваху међу тијем оно што стоји у тим Писмима; а у осталом, станиште на другом свијету има више вриједности за оне који се боје Бога, — зар ви то нећете разумјети?

169. Оно има више вриједности за оне који се постојано држе Књиге, који врше молитву; и заиста, ми нећемо допустити да угине награда праведнијех.

170. Кад изнад њиховијех глава подигосмо брдо Синај као сјенку, они мишљаху да ће оно на њих пасти; тада им ми рекосмо: Примите таблице, које вам дајемо, са тврдом намјером да их извршује, и сјећајте се онога што је у њима, да бисте се бојали Господа.

171. Спомените се да је некад Бог из бубрега синова Адамовијех произвео све њихове потомке, и учинио да тако даду свједочанство противу себе самијех. Он им рече: Нијесам ли ја ваш Господ? Они одговорише: Јеси, ми то свједочимо. — Ми смо тако урадили, да ви на дан васкрса, не бисте рекли: Ми то не знадијасмо.

172. Да не бисте рекли: Прије нас, наши оцеви придруживаху Богу других божанстава; ми смо њихови потомци, хоћеш ли ти нас похубити за дјела онијех који лагаше?

173. Таквијем начином ми разјашњавамо своја знамења; може бити ће се они вратити Богу.

174. Прочитај им (Чивутима) повјесницу онога којему смо ми показали знамење, и који се од њега одврати да пође за ђаволом, и који тако оде међу заблуделе.

175. А да смо ми хтјели, ми бисмо га били узвисили тијем чудом; али он остаде привезан за земљу и пође за својим страстима. Он је подобан псету које лаје кад га потјераш, и које још лаје кад се одмакнеш од њега. Ето нашто наличе они који наша знамења називљу лажима. Понављајте им повјесницу, да би размишљали.

176. На нешто рђаво наличе они који су наша знамења називали лажима; они чине зла сами себи.

177. Онај којега Бог руководи добро је руковођен, а она којега он заведе, изгубљен је.

178. Ми смо за пакао створили велики број ђенија и људи који имаху срца којима ништа не разумију, који имају очи којима ништа не виде, који имају уши којима ништа не чују. Они су као скотови, и лутају више него и сами скотови. Такови су људи који не обраћају никакве пажње на наша знамења.

179. Најљепша имена припадају Богу. Призивајте га тијем именима, и уклањајте се од онијех који их примјењују криво. Они ће примити награду за своја дјела.

180. Има, међу онијем које смо створили, људи који су на правом путу и људи праведнијех.

181. А оне који наша знамења називају лажима, ми ћемо мало по мало уништити, и то начином који они не познају.

182. Ја ћу им дати дугачак рок, јер је моје лукавство становито.

183. Зар се Арабљани неће сјетити да њихов друг Мухамед није са ђаволом, но да је апостол који треба отворено да опомиње.

184. Што не обрате они своје погледе к царству небеса и земље, и к свијем стварима које је Бог створио; да виде да им се не приближава крај? А у коју ће другу књигу вјеровати они који не вјерују у Коран?

185. Онај којега Бог заблуди, неће више наћи путевође, Бог ће га оставити да лута у незнању.

186. Они ће те питати, кад треба да дође час. Реци им: То зна једини Бог. Нико тому не може докучити рока, осим њега. Тај рок тишти небеса као и земљу, и он ће доћи само изненадно.

187. Они ће те о том питати као да ти то знаш. Реци им: То је знање у Бога; али већи дио људи не знају ту истину.

188. Реци им: Ја немам никакве власти, ни да прибавим себи што ми је корисно, ни да отклоним од себе што ми је тешко, осим уколико то хоће Бог. Кад бих ја познавао сакривене ствари, ја бих постао богат, и никаква ме несрећа не би могла снаћи. Али ја сам само човјек обвезани да навијестим обећања, и да опоменем народ вјернијех.

189. Он је тај који вас је све створио од једнога човјека, који је из њега произвео супругу да са њом живи, па пошто човјек поживље са њом, она испрва понесе лако бреме, и иђаше без муке; за тијем, кад бреме постаде теже, двоје супруга Богу својему Господу управише оваку молитву: Ако нам дадеш честитог сина, ми ћемо теби указати знаке благодарности.

190. А кад им Бог даде честитог сина, они Богу другова додаваху у замјену за оно што им Бог удијели. Али Бог је сувише узвишен, и не могу му се додавати другови.

191. Зар ће они њему додавати божанства која не могу ништа створити, која су и сама створена, која им не могу ни у чему помоћи, нити могу помоћи сама себи?

192. Ако их позовеш у праву вјеру, они неће поћи за тобом. Звали их ви или муком мучили, то је њима све једно.

193. Они, које ви призивљете поред Бога, његове су слуге као и ви; молите им се дакле, ако сте искрени, да видите хоће ли вас услишати.

194. Имају ли они ноге да иду? Имају ли руке да ухвате што год? Имају ли очи да виде? Имају ли уши да чују? Реци им: Зовните ваше другове, измислите противу мене какво лукавство и не дајте ми починка. Ја се не страшим ничега.

195. Јер је мој покровитељ Бог, онај који је спустио Књигу и који заклања праведне.

196. Али они које ви поред Бога призивљете не могу вам пружити никакве помоћи нити помоћи сами себи.

197. Ако их позовеш у праву вјеру, они те не чују; они те гледају, али не виде ништа.

198. Узми сам што ти припада, наређуј добро, и клони се незналица.

199. Ако те подбада Сотона потражи прибјежишта код Бога, јер он чује и зна све.

200. Они који се боје Бога, кад их дотакне каква аветиња Сотоном изазвана, сјете се Бога и одмах постану увиђавни.

201. Њихова браћа остају и даље у својој заблуди, и неће се моћи сами сачувати.

202. Кад им не донесеш стих Корана, они ти веле: Ти га дакле још нијеси нашао? Реци им: Ја само идем за оним што ми је откривено Богом. То су очевидни докази од стране вашега Господа, то је руковођење, милост и доказ милосрђа спрам онијех који вјерују.

203. Кад се чита Коран, будите пажљиви и слушајте мучећи, да бисте стекли милосрђе Божје.

204. Мисли о Богу сам у себи, с покорношћу и са страхом, или изговарај његово име гласно, али не сувише гласно, мисли о њему јутром и вечером, и не буди немарљив.

205. Они који станују код Бога, не устежу се управљати му молитве; они га славе и хвале, и падају ничице пред њим.