XXXVIII
Данас ме дави тешко небо
са неизмјерним облацима.
Са чежње грешне ја прозебох,
а сад ме бије дажд и зима.
На цести су ми заостале
у издисању наде кисле;
а магле што су на дух пале
стисле ко неке жеље свисле.
Вијају пусти урагани
и деру воде пустолином;
и не знам када дан се дани
ни када муња пламса тмином.
— И нема наде ни уздања
у изгубљена прамаљећа;
и уске санке љубав сања
као у чаши бокор цвијећа.