Пређи на садржај

Колајна/XXII

Извор: Викизворник

◄   XXI XXIII   ►


* * *


XXII

Свјетлости моје вјере, туго туге,
кажи ми стазу жутим перивојем
и дај да грлим браћу, плачидруге,
и да плачем, да плачем по својем;

љубави мога бола, мога бога,
дај ми да газим чврстим стопалима
по жетви што је злати жега многа,
по вијенцима, по снима пропалима.

Никада више нећу срести оне
блажене очи сањарских бадема,
ни рајски осмијех плашљиве Мадоне,
ни кротко чело, мудра уста нијема;

богзна на којој запрашеној цести
изгубио сам сјенку свога духа;
и никад више, никад нећу срести
усне њежности правцем мога уха.

И ако облак удре густом крупом,
а крута јава стегне строгим гвожђем,
дај ми, о Вишњи, шумски хлад са клупом
и винограде са дозрелим грожђем.


Извор