XVI
Каква чудна свјетла искре се и гасну
у винскоме диму мутним видокругом?
Можда стакло духа у алеју јасну
и љепоту остварену нашом тугом?
На том бријегу суза бива чистим звуком.
Наше ведре душе немају имена,
а по живцу тајна дира лаким луком
нека туђа слутња, нека силна жена.
— Не говорите ми више моју повијест,
и све древне људе, и све старе ствари.
Јер ће моја вила самца циљу довест,
а он неће више бити Онај Стари.
О тишино звона, љубави парфена,
понизности, самоћо, чистоћо,
душо, кротка душо, жено узвишена,
ја сам за вас, за вас, ја сам за вас очо
овим путем крста и храпава трна
којима нас боду жељковане звијезде,
а за нама, доље Ријеч је Богоскврна,
док над челом само млијечне стазе језде.