VI
Је л' икад човјек омамљен вином
ил кадом руже црвене и страсне,
и бол, и разум умио да згасне
ко ја мој јаз са твога бића крином?
Твоја се љубав чини виолином
са четри жице, бездном пјесме јасне;
мисли ти плаве, невине и красне,
миомирисним и чедним чемином.
Од твоје душе небо почима,
а звијезду духа и весеље сјаја
ко симбол носиш у тим очима.
Са искром сунца и бокором раја
ти чарно владаш нашим ноћима
без дара усне или загрљаја.