Кајица Радоња и Турчин Каралије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Кајица Радоња и Турчин Каралије

0001 Вино пије Кајица Радоња
0002 Са Турчином Емин-Каралијем,
0003 Вино пију у новој меани,
0004 У вину се опкладише лудо.
0005 Пита Турчин Кајицу Радоњу:
0006 ”Кол’ко има од Новога, побро
0007 Од Новога до Кратова малог?”
0008 Одговара Кајица Радоња:
0009 ”Побратиме, Емине Турчине,
0010 Кад ме питаш, право да ти кажем –
0011 Лошим коњу и лошим јунаку
0012 Има ода за два за три дана;
0013 Твојим коњу и тебе јунаку
0014 Има ода за недељу дана;
0015 Добром коњу и добром јунаку –
0016 За дан оде, а за други дође;
0017 Мојим коњу и мени јунаку –
0018 За дан одем и да натраг дођем!”
0019 Ал’ беседи Емин Каралије:
0020 ”Ој, Бога ти, Кајица Радоња,
0021 Ако одеш из Новога, побро,
0022 Из Новога у Кратово равно,
0023 Даћу теби и булу и дворе
0024 И у двори моје постојање,
0025 А најпосле на дивану главу;
0026 Ако л’ одеш из Новога, побро,
0027 Из Новога у Кратово мало,
0028 Ако л’ одеш, а натраг не дођеш,
0029 Да ми дадеш твоју верну љубу,
0030 Твоју љубу Колошварку Мару
0031 И још тому твоје беле дворе,
0032 А најпосле на дивану главу!”
0033 Ал’ беседи Кајица Радоња:
0034 ”Побратиме Емин Карајлије,
0035 Ако одем у Кратово мало,
0036 Ако одем, а натраг не дођем,
0037 Даћу теби и љубу и дворе
0038 И у двори моје постојаwе,
0039 Ал’ ти не дам на дивану главу,
0040 Ел је мени мила руса глава!”
0041 То изрече Кајица Радоња,
0042 То изрече, па на тим остаде,
0043 Па одоше сваки своме двору,
0044 А Кајица своме белом двору,
0045 Па казује својој верној љуби:
0046 ”Верна љубо, Колошврака Марко,
0047 Вино пијем у новој меани
0048 Са Турчином Емин-Каралијем,
0049 У вину се опкладисмо лудо
0050 О дворове и о верне љубе –
0051 Обећ’о ми Емин-Каралије,
0052 Ако одем из Новога малог,
0053 Из Новога у Кратово равно,
0054 Ако одме и за дан се вратим,
0055 Обећ’о ми своју булу белу
0056 И још тому бијеле дворове
0057 И у двори своје постојање;
0058 Ако одем у Кратово равно,
0059 Одем, љубо, а натраг не дођем,
0060 На нашему коњу каравранцу,
0061 Да му дадем и тебе и дворе
0062 И у двори наше постојање!”
0063 Сузе рони Колошварка Мара,
0064 Сузе рони, Кајици говори:
0065 ”Господару, Кајица Радоња,
0066 И досад си рујно вино пио,
0067 Ал’ се ниси опклађао лудо!”
0068 Ал’ беседи Кајица Радоња:
0069 ”Стери, Маро, мекану постељу
0070 Да ја лежим санак боравити,
0071 А ти зоби, Маро, коња каравранца
0072 Да би л’ дош’о из Кратова, Маро!”
0073 Пак он леже санак боравити,
0074 Мара зоби коња каравранца.
0075 Та док су петли у крила удрили,
0076 Трипут га је зопцом назобила
0077 И црвеним напајала вином.
0078 П’ онда буди свога господара:
0079 ”Господару Кајица Радоња,
0080 Та петли су у крила удрили,
0081 Јесте тебе путовати време!”
0082 Ал’ беседи Кајица Радоња:
0083 ”Верна љубо Колошварка Маро,
0084 Та ми смо се опкладили лудо
0085 Да ја пођем из Новога малог
0086 Када сунце на исток изиђе,
0087 Па кад дођем у Кратово равно,
0088 Код кадије ферман да потпишем!”
0089 Сузе рони Колошварка Мара,
0090 Сузе рони, каравранца рани.
0091 Кад је зора заплавила била,
0092 Она буди свога господара:
0093 ”Уста’, море, Кајица Радоња,
0094 Јесте тебе путовати време!”
0095 У том стиже Емин Каралије,
0096 Па беседи Колошварки Мари:
0097 ”Добро јутро, Кајицина љубо,
0098 Је л’ Кајица на по пута равна?”
0099 Ал’ беседи Колошварка Мара:
0100 ”Бог т’ убио, Емине Турчине,
0101 Још Кајица у постељи спава!”
0102 Ал’ беседи Емин Каралије:
0103 ”Побратиме Кајица Радоња,
0104 Је ли тврда вера у каура?”
0105 Ал’ беседи Кајица Радоња:
0106 ”Јесте тврда вера у каура,
0107 Тврђа ми је вера од камена!”
0108 Пак он ђипи са меке постеље,
0109 И оправи коња каравранца,
0110 И потиса ферман код кадије,
0111 Па се диже с Богом путовати
0112 Вијући се преко поља равна
0113 Као звезда преко ведра неба.
0114 Кад је дош’о у Кратово мало,
0115 Јоште Турци дову совершују,
0116 Те је мало мор’о причекати
0117 Док кадија са дове изиђе.
0118 Кад кадија са дове изиђе,
0119 Даде њему Кајица Радоња
0120 Из њедара ферман да потпише.
0121 Кад је бела прочит’о фермана,
0122 Па он видје шта у њему пише,
0123 Чудећи се Кајици говори:
0124 ”Ти проодај коња каравранца,
0125 Можда ти је воду замајао,
0126 Док отидем у бијеле дворе
0127 Да потпишем белога фермана!”
0128 Док Кајица коња проводао,
0129 У том дође с ферманом кадија,
0130 Потпис’о је бијела фермана.
0131 Да ј’ Кајица био у Кратову
0132 Те му даје бијела фермана.
0133 Те се диже натраг у Новога
0134 И поити да стигне за сунца
0135 Да добије речену опкладу –
0136 Та Јанок је поље преодио,
0137 Чарне горе скоком прескакао,
0138 Трнок-поље касом прекасао,
0139 А градове трком претрчао.
0140 Кад је било на заоду сунце,
0141 Кад војвода из лова дооде,
0142 Али иде Емин Каралије
0143 Б’јелом двору Кајице Радоње,
0144 Пак беседи Колошварки Мари:
0145 ”Верна љубо Кајице Радоње,
0146 Стери, љубо, мекану постељу,
0147 Неће доћи Кајица Радоња!”
0148 Ал’ беседи Колошварка Мара:
0149 ”Ид’ одатле, проклети Турчине,
0150 Сад ће доћи Кајица Радоња,
0151 На доброг је коња уседнуо!”
0152 Тек што они у речи бијаху,
0153 Али језди Кајица Радоња
0154 На беломе коњу и уморну.
0155 Ал’ беседи Емин Каралије:
0156 ”Побратиме, Кајица Радоња,
0157 Та нисмо се опкладили лудо
0158 Да на путу, побро, добре коње мењаш!”
0159 Ал’ беседи Кајица Радоња:
0160 ”Верна љубо Колошварка Маро,
0161 Убриши ми коња каравранца,
0162 Па проводај туда по улици
0163 Да би л’ ми се коњиц одгушио!”
0164 Пак беседи Емину Турчину:
0165 ”Побратиме Емине Турчине,
0166 Дај, Турчине, твоје обећање,
0167 Дај ти мене булу и дворове
0168 И у двору твоје постојање,
0169 А праштам ти на дивану главу!”



Извор[уреди]

САНУ II - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.