Карло Маркс о Србима

Карло Маркс о Србима  (1910)  Писац: Јован Скерлић

Карло Маркс: Шта ће бити од Турске у Европи; Н. Рјазанов: Коментар Марксовом чланку (Борба, 1910, свеска 6).

Из мржње на аутократску и ортодоксну Русију, на „Русију, бедем свирепости и варварства, непријатеља сваке цивилизације”, како је узвикивао Фридрих Енгелс, на конгресу немачке Социјалне Демократије у Ерфурту 1891 године, европска Демократије, из оних истих разлога из којих је имала толике симпатија за Пољаке и за Мађаре, нимало није марила за балканске Словене, Србе у првом реду. У Србима су гледани агенти и послушници руске аутократије, и зато су енглески либерали годинама били нарасположени [sic] према њима, зато се у немачкој Социјалној Демократији чули толико пута турскофилски и србофобски гласови. Приликом херцеговачког устанка од 1881, у циришком „Социјалдемократу”, који је тада био орган у Немачкој прогоњене Социјалне Демократије, Едуард Бернштајн је симпатично писао о српским устаницима. Енгелс му је у нарочитом писму скренуо пажњу да се чува тих панславистичких интрига. На Бернштајново питање: да ли би „ослобођење балканских Словена и његов савез у једну велику кифедерацију [sic] српско-словенску”, био најбољи начин да се спрече „царистичке интриге”, Енгелс му је 22 фебруара 1882 одговорио писмом, из кога су најважнија места прво штампана у париском социјалистичком часопису „Le Mouvement Socialiste” за 1900, а преведена на српски у београдском „Социјалисту” за 1908, број 1.

„Разуме се да вас моје писмо о тада побуњеним Херцеговцима није убедило, пошто сте већ имали симпатија према „потиштеним” Јужним Словенима. Ми сви, у колико смо почињали са либерализмом или радикализмом, задржали смо ту симпатију према свима „потиштеним” народима, и ја знам колико ме је времена и студирања стало да се тога отресем — али тада потпуно…
Ми имамо да радимо на ослобођењу пролетаријата западне Европе и овом циљу треба потчинити сваку другу ствар. Чак и да су Балкански Словени, итд. не знам како интересантни, у тренутку кад је њихова жеља да буду слободни у опозицији према интересу пролетаријата, не тиче ме се… Победа пролетаријата ослободиће их стварно и неминовно, а не само по изгледу и привремено као што то цар чини. Зато они који, до сада, не само да нису ништа учинили за Европу и њен развитак, већ који су јој на против препрека, треба да имају бар толико стрпљења колико наши пролетери. Распламтети због неколико Херцеговаца светски рат који би стао хиљаду пута више људи него што их има у целој Херцеговини, то није моје мишљење, кад се тиче политике пролетаријата.
Ваши пријатељи, мали, примитивни народи из Кривошије, и из Херцеговине, повратиће своју „независност” под сваком централном владавином, српском или не, као и под Аустријом и Турском… Когод дира у њихово право на полет, дира у њихову независност. Ја сам слободан да сматрам егзистенцију сличних примитивних народића у средини Европе као анахронизам. Чак и кад би ови добри људи имали исту толику вредност као шкотски хајлендери које је прославио Валтер Скот, који су такође били најгори коњокрадице, ми бисмо могли највише осудити начин, на који садашње друштво са њима поступа. Да смо у могућности, ми бисмо учинили крај урођеном Риналдо-Риналдизму ових делија”.^[1]

Немачки социјалистички вођ Либкнехт, у брошури „Прилог Источном Питању или треба ли Европа да постане козачка”, и у чланцима у „Vorvärts-у” за 1897, после покоља Јермена у Цариграду и грчко-турског рата изражавао се за одржавање status quo на Балкану, и несимпатично говорио о југо-словенским народима. Један немачки социјалистички писац, Макс Шипел, у чланку „Balkanwirren und Demokratie einst und heute”, у часопису „Sozialistische Monatshefte” за 1908, овако је дефинисао Марксово схватање балканског питања: „Иза борбе балканских народа за независност лежи скривена опасност од руске хегемоније, зато се треба борити против националних подвала балканских држава, докле год револуционарна европска слобода, без обзира у којој националној одећи, не заузме престо Босфора”. И приличан број немачких социјалиста, нарочито у Аустрији, као што се видело приликом анексије Босне и Херцеговине, деле то чудно, нехумано и нимало социјалистичко мишљење.
Као и у толико других тачака своје сложене доктрине, и у овом питању је Маркс погрешно схваћен и популаризован. Мишљење о Марксу као противнику Јужних Словена не одговара истини. Још 1897 Марксова кћи Елеонора прикупила је и штампала његове чланке о Источном Питању („The Eastern Question”, Лондон). Руски писац Н. Рјазанов узео је на се да критички среди Марксове чланке о питањима источне политике, који су, педесетих година, изилазили као европски дописи у америчком листу „New-Jork Tribune”.
Источно Питање Маркс назива „магарећом ћупријом европске дипломатије”. Чињеница да легитимистичка и монархистичка Европа хоће пошто пото да одржи Турску јесте „признање владајућих сила да су потпуно неспособне да ма где помогну напредак или цивилизацију”. „Одржати status quo у Турској! Да, могло би се исто тако лепо покушати да се одржи леш каквог мртвогa коња стално у истом стању труљења у коме се налазе пре него што се потпуно распадне”.
За Србе је од особитог значаја Марксов допис америчком листу, који је изишао 21 априла 1853 године. Тај чланак нигде до сада није превођен и прештампаван, и сада га истовремено доноси познати немачки социјалистички часопис Neue Zeit (свеска од 1 априла), и новопокренути српски социјалистички часопис Борба (свеска од 16 марта). Ауторитативно Марксово мишљење боље но ишта сузбија славофобију Енгелса и Либкнехта и још неких немачких и аустријских социјалиста, који су нашли начина да своју савест интернационалних социјалиста помире са пангерманским империјализмом, и капиталистичком колонизацијом.
Оно што више но ишта помаже продирању Русије на Балкан, разлаже Маркс својим јасним, збивеним и убедљивим стилом, јесте теорија Западне Европе о одржавању Турске. Тај status quo за балканске народе „не значи ништа друго него овековечавање потлачавања што над њима врши Турска”. И докле год Турска буде гњавила шест милиона православних Словена и Грка на Балкану, они ће у Русији гледати „свога природнога заштитника и ослободиоца”.
Русија је помогла и Србији и Грчкој да се ослободе, и још неослобођени балкански хришћани очекују спасење од ње. „Кукавичка рутина дипломатије” европске створила је Русији изузетан положај на Балкану. Исто тако је бесмислен страх од потпуног ослобођења балканских народа. Које је најбоље решење балканскога питања? Балкан балканским народима, или тачније говорећи: Балкан балканским Словенима.

Прво, непобитан је факт да је полуострво, које се зове само европска Турска, природно наслеђе југословенске расе. Од дванаест милиона становника, седам милиона припадају њој. Има већ 1200 година како она његово земљиште држи у својим рукама. Ако оставимо на страну једно малобројно становништво које је, и ако словенскога порекла, усвојило грчки језик, онда као такмаци Југословенима остају турски и арнаутски варвари, који су се одавно показали као упорни противници свакога напретка. На супрот њима, Југословени, који сачињавају језгро полуострва, једини су носиоци цивилизације. Они, додуше, још нису конституисали ниједну нацију, али у Србији они већ представљају снажно и сразмерно организовано језгро једне нације. Срби имају своју историју, своју литературу. За своју унутрашњу независност они имају да захвале једној једанаестогодишњој храброј борби против непријатеља који је бројно много надмоћнији од њих. Они су за последњих двадесет година учинили велике културне напретке, и хришћани у Тракији, Маћедонији, Бугарској и Босни сматрају их као центар око кога ће се сви окупити у будућим борбама за независност. Може се тврдити да ће непосредни руски утицај на Словене у Турској бити све више потискиван што се више буде учвршћивала Србија и српска националност. Јер је Србија, да би могла утврдити свој самостални положај као хришћанска држава, морала узети од Западне Европе њене политичке институције, њене школе, њена научна знања, њене индустријске изуе метке [sic]. Овим се и објашњава та аномалија да је Србија, и ако је под руским патронатом, још од свога ослобођења уставна монархија.
„Ма коликим везама крвно сродство и заједничка религија спајала Русе и Југословене, њихови ће се интереси ипак мимоићи онога дана када се Југословени ослободе. Трговачке потребе, које произлазе из географскога положаја ових двеју земаља, чине ову ствар јасном. Русија, компактна земља, без обале, производи данас поглавито аграрне продукте, можда ће доцније и индустријске. Грчко-словенско полуострво је истина сразмерно малога обима, али његове простране обале запљускују три мора, од којих и оно једним влада; оно је поглавито трговачка земља са транзитним саобраћајем, и ако и оно има најбољих средстава за своју независну производњу. Привреда Русије тежи монополу, привреда Југословена експанзији. Сем тога, они су конкуренти у Централној Азији; док Русија има најживљега интереса да се једино њени производи тамо троше, Југословени већ данас имају најживљега интереса да на источне пијаце увозе производе Запада. Како би онда било могућно да се те две нације сложе? Турци, Југословени и Грци имају, у ствари, више заједничких интереса са западном Европом но са Русијом. А тек када се железничке пруге које од Остенда, Хавра и Хамбурга иду у Пешту продуже до Београда и Цариграда, као што се сада планира, утицај западне цивилизације и западне трговине биће још трајнији на Југоистоку Европе.
„С друге стране, Словени у Турској грдно много пате у ропству у коме их одржава мухамеданска класа спахија, који су у исти мах и војници и које они морају да издржавају. Ова војна посада уједињује у себи све јавне функције: како војне тако и административне и судске. Но, и руски владајући систем, у колико није комбинован са феудалним институцијама, шта је друго до једна милитарна окупација, где су грађанске власти и судска хијерархија организоване на војничкој основи и где народ све то има да плаћа! Али, ко мисли да такав један систем одговара и југословенском карактеру, тај нека прегледа историју Србије од 1804. Кара-Ђорђа, оснивача српске независности, и род је напустио, а Милоша Обреновића, који је обновио независност, најурио из земље уз грдњу и псовку: зато што су обојица покушали да уведу руско-аутократски систем, са његовим пратилицама: корупцијом, полумилитарном бирократијом и пашинском експлоатацијом”.

И Маркс закључује овај свој чланак, тако ласкав по српску нацију, врло значајан и јако интересантан по модерну Србију и по српску демократију, позивом да европска демократија потпомогне „организовање једног независног словенског царства на место онемоћале, иструлеле Високе Порте”.

„Ко данас, дакле, хоће да потпомогне демократске идеје у Европи тај мора гледати да свима средствима потпомогне развијање индустрије, просвете, законитости и инстинкта за слободу и независност код хришћанских васалских држава Турске. Будући мир и напредак човечанства стоје са тим у најинтимнијој вези. Ако се збиља хоће некад да жање, мора се обратити највећа пажња када се обрађује земља и када се сеје семе”.

Карактеристично је, и вреди забележити, да су главе европске демократије, сасвим природно и логично биле, својим симпатијама за српски народ. Мацини, у свом манифесту „Народима на Истоку”, узвикивао је: „Ти Црна Горо, неприступачна, непобедна, буди предање стража у боју који се бије за живот не независност… Ти, Србијо, ти си тек половину својих народних народних [sic] тежња и жеље постигла! Пробуди се, дакле, и спреми се да повратиш целокупност твоју, јер је право твоје… Сви ви народи на Истоку, знајте да је Исток ваш”. У исти мах док су, приликом српских ратова од 1876—1878, француски позитивисти са Пјером Лафитом на челу, тврдили да народи на Балкану нису угњетени, да су њихове побуне за највећу осуду, а цела његова борба да ничим није оправдана, — Виктор Иго је подигао свој глас за Србе, узвикнувши: „Када ће престати мучеништво тога маленог јуначког народа?”.
После Мацинија и Ига, ево сад и Маркса, који супротно мишљењу својих другова Енгелса и Либкнехта, демантујући многе од својих германских следбеника, не спори право на живот једном народу, коме се не прашта што не зна за резигнацију и што неће да мре.

Напомене

1. Енгелсово схватање балканске политике може се видети и у његовој књизи „Спољашња политика руског царства”, коју је превео на српски и за коју је опширан поговор написао Г. Живојин Балугџић (Београд, 1896).

Извор

Српски књижевни гласник, 16. април 1910. Књига XXIV, Број 8. Стр. 631-636.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.