Карађорђе Петровић
| Карађорђе Петровић Писац: Вук Стефановић Караџић |
Ђорђе Петровић, звани Кара или Црни, родио се између 1760. и 1770. године у округу крагујевачком, у селу Вишевцу, као син једнога сељака по имену Петроније, и још у раној младости отишао је са родитељима више у брда, у Тополу. Карађорђе је учествовао већ у првом покрету Србије који је плануо у очекивању доласка Аустријанаца године 1787, још пре него што су стигли, и то је било пресудно за цео његов живот. Био је принуђен да бежи, а како није хтео да остави оца, узео је са собом и сву његову покретну имовину и стоку и тако пошао према Сави. Али што су ближе прилазили реци оцу је било утолико теже и он је често саветовао да се врате. И још једном најенергичније кад су видели Саву пред собом: „Покорићемо се“, рекао је, „и они ће нам опростити. Не иди у Аустрију, сине, тако ти мога хлеба, не иди!“ Ђорђе је остао неумољив, а отац је најзад био чврсто решен. Рекао је: „Иди онда сам преко Саве, а мене остави у Србији.“ „Како“, одговорио је Карађорђе, „да доживим да те Турци лаганим мукама уморе? Боље је да те убијем одмах!“ Дохватио је пиштољ, опалио на оца, оборио га и рекао једном од слугу да га дотуче. У наредном селу рекао је људима: „Сахраните ми оца тамо, попијте нешто за његову душу.“ Оставио је све што је носио са собом, испоклањао стоку и отишао преко Саве.
Ово дело,који је почео своје мужевне године, избацило га је из обичног тока живота. Са фрајкором се вратио као подофицир; али како му се при подели медаља учинило да је неправично занемарен, отишаи је као хајдук у планину. Доцније се помирио са пуковником Михаиљевићем, отишао по закључењу мира са другима у Аустрију и постао чувар шуме у манастиру Крушедолу. Ни Аустрија му се није свидела за дуже време. Под Хаџи-Мустафон није имао чега да се плаши. Вратио се и прихватио свога посла. Дахијска насиља су га повукла у устанак у којем је сад играо тако важну улогу.
Био је то необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте. Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну, и није одговарао ништа.
Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио би коло.
До украса и сјајаније му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире, стари изношени ћурак, добро познату црну шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према дражима новца.
Ко би га видео у Тополи сматрао би га сељаком. Крчио је шуме са момцима, наводио воду на воденицу; после би хватао рибу са њима у Јасеници. Орао је и копао, свој руски орден покварио је стављајући обруч на неко буре. Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен момцима — био је лако познати га: веома висок човек, широких рамена, великог носа — охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева шака остала крива од неке ране из хајдучких времена, ипак је извесно руковао пушком. Где би се он појавио, Турке би обузимао страх. Веровали су да је победа с њим.
Волео је утврђен ред и, мада неписмен, ценио канцеларије. Пуштао је радо и дуго да ствари теку на свој начин док му не би дојадиле; онда је чак и његова правда била силовита и ужасна. Заклањајући се за његово име, његов једини брат је дозвољавао себи много шта, Карађорђе је то дуго трпео. Али када је његов брат најзад силовао неку девојку и њени рођаци се гласно жалили да је због таквих ствари почео и устанак против Турака. Карађорђе се толико наљутио да је овог јединог брата, којега је волео, обесио о кућна врата. Мајци је забранио да плаче за њим.
Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Сам је убијао свога противника и није штедео никога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помагао да дође до достојанства. Кад би се тако нешто завршило, Карађорђе би плакао и говорио: „Бог убио онога ко је почео свађу!“ Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда.
Такав је био Карађорђе, природа необичне снаге, једва свесна саме себе, у којој се потмуло кува и ври, мирна док је тренутак не би убунио, а онда није више господарила собом. Велика опасност била је за њега у томе што је подложан туђим утицајима баш у најзначајнијим моментима живота где се доносе одлуке и почиње делатност. На своју несрећу, лако је веровао што му један човек каже о другоме, иако је тренутак раније био убеђен у супротно.
Ово је морало бити утолико опасније што је он сад запао у политичке подвојености у којима су пре свега потребни непоколебљиво мишљење и непристрасна обазривост.
Јер господари никако нису били вољни да му признају неограничену власт. Они су имали власт која је потицала од њих самих, засновану на приликама у њиховим окрузима независну, самосталну; зар да се добровољно и без невоље повинују нашој власти до које је Карађорђе дошао готово случајним избором за ратног вођу и неколиким срећним биткама? Њима је било јасно да је потребан неки врховни вођа; али они су желели да садашњег вођу ослабе толико да га могу задржати ако га хоћу, али да га могу исменити ако га нећу.
Кад је створен Совјет, господари су се надали да ће им он послужити против Карађорђа; Карађорђе се надао да ће му помоћи Совјет да влада супарницима. А како су совјетници бирани са таквим намерама, било је неизбежно да се подвојеност која је делила земљу покаже и у Совјету. Баш одавде, где су били заједно, морао је почети раздор. Раздор је потицао пре свега из два извора.
Од Крагујевца, из Карађорђевог округа, био је у Совјет послат Младен Миловановић, човек који је као земљак Карађорђев и човек сличне судбине (јер и он је служио у аустријском рату и после тога био хајдук) и по истом занимању био у пријатељству са Карађорђем. Најзад је и свог синовца оженио Карађорђевом ћерком. Понекад му је поверавао да води више мањих војвода, али рат му ипак није био прерастао за срце. Био је врло крупан, пун и помало тром; његово присуство војници нису сматрали неком срећом. Али у Совјету је био на свом месту. Своје мишљење у умео је увек да изнесе са тако убедљивом речитошћу да се други нису усуђивали да му протвурече. Године 1807. држао је све послове у рукама; говорило се: „Сам Младен је Совјет.“
Остали совјетници нису хтели да трпе ово увек. Аврам Лукић из округа Рудника и Пожеге, пријатељ Миланов, и Иван Протић из Миленкове пожаревачке нахије највише су се противили. А имали су и разлога да буду незадовољни.
Младен и Милоје, стари другови у послу, још и сад тако блиски да су становали у једној кући, владали су Београдом помоћу бећара и момака. Као што им је и при пљачки Београда одмах припао највећи део плена, тако су продужили да узимају најбоље куће и дућане у граду, најрентабилније магазе и земљу по селима. Како су непрестано држали ћумрукане у Београду и Остружници, највећи део спољашњег промета остајао је у њиховим рукама. Тачно је: ћумрук су узели под најам, оне куће и земљишта су куповали, али по цени која се њима свиђала; мало мање било је њихово насиље: често су гонили сељаке на кулук. Без њиховог учешћа нико није могао почети ни са каквом важном трговином.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 161 година.
|