Караула на Вучјој Пољани

Караула на Вучјој пољани  (1875)  Писац: Ђура Јакшић

Насред куле карауле,
Око ватре на огњишту
Стражари се искупише…
Ватра гори, пламен лиже
И по тамни дуварови
Горостасне сенке диже,
Ко да јʼ рада из прошлости
У ватреној занетости
Витезове да наниже;
И тим време доба давна,
С нашим даном да изравна.

„Дружба јʼ мала… Пет стражара!…
У свакога пушка танка,
Дуга пушка белгијанка,
А готова да запара,
Да зарије са танетом,
Илʼ са љутим бајонетом
Кроз редове љуцког блата —
У колоне Азијата;
Па да онде у нереду
Црну цевку, пушку бледу
Турском крви обојади
Њеном паром да окади.

„— Још их нема?.. Гдје су, шта су?..
Ил’ им зверске стрепе груди
На мегдану и ужасу?…
А кад треба децу клати,
Слабе жене злостављати,
Онда ће ду онде бити,
Спаљивати и робити
Насилници и нељуди!.....”
— Тако збори буљубаша,
И за нож се руком маша.
Даље тврди стражар стари:
„— Браћо моја, граничари!
​Имам једног побратима,
А у њему вере има —
Па ми дође крадимице,
С оне стране Тисовице;
Потказа ми турске звери:
Да су ноћас у намери
Нашој кули огањ дати,
На нас мучки нападати....
Кол’ко их је?… Побро не зна!…
Али да је чета бесна,
Да је дивља, неуредна,
Крви жељна, крви жедна,
То му кажу црне очи,
Свака реч му то сведочи....”

Пет другара, пет стражара
Буљубаше реч су чули,
Али нису претрнули;
Ни пак црта мушког лица
Страховања јадни млази,
Трепет душе да изрази,
И страшивост кукавица....
„— Нека дође сто хиљада,
А у српским у грудима,
Један живот нека има —
И тај један нека пада!
На бајонет нек се меће,
Алʼ пред четом насилника,
Срце српског Крајишника
Задрктати никад неће!....”
— Пет другара, пет стражара
Таким гласом одговара.

​:У то доба неме ноћи,
Затресе се у самоћи
Мрачна гора, јела вита,
А ломњава страховита
​Раздираше поноћ мрака,
Ко да ј’ рада таму њену
Паљевином из пушака
Пројурити у пламену…
И на кули караули
Ломњаву су тешку чули,
Ал’ витези граничари,
Нису немим страхом стали
А зидови опет стари
Никад нису задрктали.

„— Видите ли турску силу,
Како јури у беснилу?
Двеста их је!.. Двеста друга!..
Што се сваком праву руга,
Што с планина јадне раје
Преко прага српског гази,
Да нам жене, да нам децу
Обешчасти и порази…
Нас петоро!… Двеста њих је!
Све низама помамнијих.
Да л’ остати у бој љути?…
У крв ћемо утонути…
А утећи?....
.... Буљубаша не изусти;
Засикташе ножи љути,
Зазвечаше пушке танке,
Црне пушке белгијанке:
„— Буљубашо, жена бежи!
А у нашој крви лежи
Крв косовска, крв јунака,
А крв така —
Не затрепта од Турака!...”

Тако рече пет стражара
Крајишника, граничара,
А пушке им огањ бљују —
Ал’ и Турци наваљују
Крвожеђу х’јене љуте,
Сипајући пламен живи.
​На кров куле нападнуте…
Поноћ гледа силу беса,
Па се јежи, стрепи, стреса,
Вихор диже урнебеса;
Риче страшно, јечи, стење,
Ломи дрвље и камење,
А са крова запаљена
Пуно гара, дима, жара
Повијајућ’ сила њена —
Чисто сипа из недара
А у недро граничара.

„— На бајонет!… На ножеве!…”
Буљубаша виче стари,
А синови граничари
Реч му другу не шчекаше:
У рукама њиховима
Ханџари се заблисташе,
А крв лопи срца жива
Са челика и сечива…
Поноћ стаде од милине
Па у чуду само хуче,
Гледајући две стотине
Како бежи и јауче…
Две стотине војске њине —
— Шта ћеш лепше?.. Куда више!..
Кад Турака две стотине!
Пет стражара погонише?

​Али у том пламен сјају,
А у грлу Илијину
Живот запе — на свакада!
Млади другар мртав пада,
Више њега буљубаша
С три другара граничара
Чуда ствара —
Чак и унук да се сети,
Како треба у освети
Срцу своме одолети…^[1]

Напомене

1. Ово је било 4. Октобра ове године. Имена стражара ово су: буљубаша Ћелошевић, Дим. Ћетеновић, Тодор Делетић, Јевто Кујунџиjћ и покојни Илија Ковачевић који је те ноћи погинуо.

Извор

1875. Отаџбина, Год. I, књига 3. стр. 451–452.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 148 година.