Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа

Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа  (1941)  Писац: Димитрије Љотић

7—IX—1941.

— Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа?

— Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу.

— Како то мислите? Објасните нам то мало опширније.

— Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек ништа не може имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поуке да херојски мисле, дотле српском народу такве поуке нису потребне. Али, ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потребе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас избачен из руку. Оно што нашем сраму додаје још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели”.

Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбацане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6 до 15 априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремом и организованом војском коју смо имали.

Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То, мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити.

— Кажите нам неколико речи о начину те борбе?

— Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа.

Други је пут пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон.

— А шта сад, дакле, саветује разум?

— Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ и сами то предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар.

Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог милостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може другога победити, па чак и јунака, нарочито мучки из заседе, а себе победити може само херој.

Треће што памет саветује, (а што памет у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја.

Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позване да народу очи отварају, а, у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле канали кроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао народу вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције” народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота?

Ухватити се, дакле, у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се разврежити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и општије благостање у економским и социјалним односима, — и одупрети се и победити растећу анархију комуниста и разбојника, — јесте једини пут који нам разум саветује за спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама.

Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први — комунистички и разбојнички.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.