Лијеп окдад оклади Иване Воихновићу,
У Котору бијеломе с провидуром которскијем,
Триста дукат златнијех и Котора половину;
Да ће цркву уметнут’ о(д) три оке буздоханом,
Ка је црква висока аршинова седамдесет. 5
Ма ти нејма Иване свога рода ни племена,
У Котору б’јеломе,
Него дунда Ивана Црнојевића у лијепој Црној Гори,
И он књигу написа ка лијепој Црној Гори,
Ивану Црнојевићу: 10
"Ово ти сам, мој дундо, л’јепи оклад окладио,
У Котору бијелому с провидуром которскијем:
Да ћу цркву уметнут’ о(д) три оке буздоханом,
Ка је црква висока седамдесет аршинова,
Али ћу на се ударит’, али цркве уметнути!“ 15
Кад је Дундо Иване малу књигу пролегао,
Он ми овако Иване свом непуту отпишује:
"Удри, дијете неборе, цаптјела ти десна рука,
И ти немој, дијете, ни малахно узмицати.“
Кад је д’јете пролегало танку књигу, 20
Пође д’јете уметатн б'јелу цркву,
Али му је дјетету прискочила лоша срећа;
Добро бјеше дијете уметнуло б’јелу цркву,
С ону банду удари малога властеличића,
Како га је лагахно и рђаво ударио, 25
Очи му су скочиле на јуначку црну земљу.
Али му је дјетету прискочила лоша срећа,
Ер га цафи (sic!) Фатише у Котору бијелому,
И' њега су ставили у которске у тамнице;
Пак је књигу напис’о ка лијепој Црној Гори: 30
„Оклад ти сам добио у Котору бијелому,
Ер сам цркву приметиуо о(д) три оке буздоханом,
Ал’ ти ми је дјетету лохша срећа прискочила."
