Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Први део
Там’ у аулу[1] на свом прагу
Черкези вам ваздан седе,
Па у друштву свом беседе:
О биткама, о свом врагу,
О лепоти своји ата,
О дивљима насладама,
О прошлости пуној злата,
Што не дође у тал нама,
О лукавству узда[2] своји,
Како им је шашка била[3],
Како стрела тек летила,
Како млога лепа села
Разорише до пепела,
И какве су заробљене
Црнооке лепе жене.
Теку збори у тишини,
Месец сија на висини;
Наједанпут ево њима
Черкез један роба тера;
Роб је везан у ланцима.
„Ево Руса, ево звера!”
На тај глас се све узруја,
К’о да наста бес, холуја.
Око роба сви су ено,
А роб смућен саг’о главу,
Чело му је замишљено,
Црна коса расчупана,
А хаљина подерана.
Он не види ту крваву
Разбојничку дивљу чету,
Он не чује псовке њине,
Он не чује ништ’ на свету
Од грозничне дрктавине.
Као у сну он се нија,
Леден зној га свог пробија.
И дуго је бедник овај
Стај’о у том забораву.
Већ је подне, и сунчев сјај
Жарко пали бедну главу;
Истом сад се он пробуди,
Душа у њем оживела
Од сунчева зрака врела,
А уздах му ломи груди
Око себе баца поглед,
Баца око на недоглед
Неприступних горских стена,
На тај тврди град слободе,
На то гњездо од племена
Разбојнички, што су овде.
Па удубљен у мислима
Заборавља своје стање,
Док не зачу на ногама
Ропског ланца звекетање
Тај ланчани звек ужасни,
Тај му судбу сву разјасни,
Смрче му се сва природа,
Минула је њег’ слобода,
Он је роб…
За оградом
Трновитом иза гора
Стоји роб тај без надзора
С порушеном својом надом.
Пред њим пуста та равнина,
К’о веленац се зелени,
Пред њим брешци узвишени,
Једнолика површина.
А по среди вијуга се пут,
Вијуга се у даљини,
А млађаног роба овог груд
Задрктала у жестини.
У Русију далњи пут тај води,
Где ј’ пламену он провео младост,
И гдено га мила мајка роди,
Где је прву он познао радост,
Где је млого он драгих љубио,
Где га нађе и грозно страдање,
Где је бурним жићем изгубио
Наду, радост, сво имање,
И где лепших дана је сећање
У увелом срцу завршило.
Он је позн’о свет и људе,
Пријатеље своје худе,
Који су га преварили.
Он неверни живот знаде,
Једну машту што имаде,
Машту и сан преварљиви.
Он се ниј’о у наручју
Давно презрене сујете,
На поштење је клевете
Бац’о у свом двујезичју.
Одмет света, друг природе,
Он остави домовину,
Па се вину у даљину
Жељан зрака од слободе.
И сада му све одплови;
Он без наде, без ничега,
О, па и ви, задњи снови,
Скрили сте се испред њега;
Та он је роб. Тешка глава
Измучена малаксава,
А срце му бије груди,
Смео роб за гробом жуди!
Сунце село за горама,
Из даљина јек се чује,
Народ весео подвикује
На рамену са косама,
Па са поља кући хити,
Где ће ватру наложити,
И где ће се одморити.
Шум престаје, све помало,
И најзад га је нестало.
Све је мирно, све почива,
Све се у сну благом нија,
Са брда се поток слива,
Па се сјаје, па прелива,
Један талас други вија.
Бледи месец с неба сија,
А неко се тајним кроком
Нашем робу ближе краде,
И у лице моме младе
Рус умиљним гледну оком.
Лепој моми Рус се диви,
Мислећ’ то је сан варљиви.
Месечином осветљена,
Заданута сажаљењем,
Клече она узбуђена
Пред козака, са тим мњењем,
Да га млада чим послужи,
Па с кумисом[4] суд му пружи.
Али на суд он не гледи,
Он жеђаном душом пази,
Шта му мома та беседи,
И како јој изилази
Зрак за зраком из очију,
Што у срце момка бију.
Њеним речма неверује
Да их слуша, да их чује,
Он се само њојзи диви,
Њен му поглед срце жари,
Њен глас њиме господари:
Живи! и роб тај оживи;
И прикупив задње силе,
Да покорност посведочи,
Па у грло све источи,
Што пружаше руке миле.
Тад на камен малаксала
Клону глава под теретом.
А поглед му оде летом
Черкезкињи, што ј’ дрктала
Пред њим као сламка мала.
И дуго је још стајала,
Замишљена, невесела,
К’о да га је утешити
Са учешћем својим тела.
Често теде да отвори
Усне своје, да говори,
Ал’ уздах јој речи узе,
А на очи јурну сузе.
К’о сен, тако беже дани;
У горама пасе стада
Роб у ланци оковани.
Пећине му дају хлада,
Чувају га од припеке,
А кад месец своје меке
Зраке проспе са висине,
Черкескиња из даљине,
Из лужића сеновити,
Носећ’ кумис, мед и вино,
Овом бедном робу ити,
Ком је онда дан засијн’о.
Тајни обед ш њиме дели,
А при том га нежно гледи,
Нико речи не беседи,
Али су се разумели:
Зборили су са погледи.
Тад запева, да се ори,
Грузијанска песма мила,
Да се ори по тој гори
Пуној свежег зеленила.
Код ње прва љубав пламти,
Ал’ код Руса тог већ није,
Она сретна, најсретнија,
А у Руса срце бије,
Што неможе да с’ одзове
Звању млада срца њена;
Код њега је сарањена
Свака искра љубве ове.
Та он стрепи, он се боји
Успомена стари своји.
Често бива, и незнамо,
Како прође наша младост;
Често, кад се ненадамо,
Засијне нам веља радост;
Само прва љубав мила
Живот млади кад позлати,
Је л’ нас једном оставила,
Никада се неповрати.
............
Већ се бедник тај без наде
Ропском жићу привикао,
Своју жалост, своје јаде
У себи је сакривао.
Кад би међу стене стао
Јутром, када сија зора,
Са жудњом би погледао
На те хрпе снежних гора,
Што су беле и румене
Од њег врло удаљене.
Какве дивне то су слике!
Престоли су вечног снега,
Кроз векове већ толике
Отуд никад што не бега.
Двоглави се колос сјаје
У леденом венцу томе,
А Елбрус се величаствен
Диже небу плаветноме.
Кол’ко пути беше бура,
Грмило је, пуцало је,
А под кровом тих клисура
Руско момче седило је.
У пустињи вихор хуји,
Под ногама поток струји,
Што се пени сав од буре;
Јелен бежи у клисуре,
Оро леће из пећине
Над облаке, у висине…
Не чује се рика стада
Од громова, кише, града,
Што с муњама доле пада,
А бујица руши стење,
Носи собом и камење.
Заробљеник један само
У тој бури бедан стоји,
Муње, грома што с’ не боји.
Радује се бесу буре,
Што не гађа у клисуре,
Где он чека, да бес мине,
И да сунце лепше сијне.
Живећ’ дуго међу тима
Полудивљим Черкезима,
Привик’о се вери њивој
И њивоме обичају,
Не бљештању, нити сјају,
Већ простоти, слици живој
Од природе мајке наше.
Гостопримство он љубљаше;
У итленом брзом скоку,
Мишци снажној и одважној,
Млади козак уживаше.
По читаве кадгод часе
Черкезе је гледат’ мог’о,
Када стада своја пасе,
Како их се млого, млого,
По пустињи и по гори
Ратовању вештом уче;
Ен’ онај се тамо бори,
А у нишан онај туче;
Онај лети преко поља,
Куд је брзом коњу воља,
И одећа сасвим проста,
Кол’ко је тек борцу доста,
Срце му је придобила,
Била му је врло мила;
И оруже, што га Черкез
За највећи држи урес:
На њем оклоп око тела,
На њем праћка, на њем стрела,
Осим тога шашка дуга —
Никуд без тог верног друга.
Ил’ на коњу, ил’ пешице,
Черкез на то ништ’ не гледи,
Он је гроза за козака,
Што га не мож’ да победи.
Највеће је њима благо
Коњ итлени брзи ногу,
Та на њему куд му драго
Одјездити брзо могу.
У пећини, ил’ у трави
Он се мукло шњиме скрије,
Кад се путник где појави,
Из потаје он га бије.
И у циглом том тренуту
Путник лежи на том путу,
А он му је већ сапео
Дуго уже око њега,
Па на коњу брзом бега,
Преко стења и камења,
Преко бара и мочара;
А за њим се бедник вуче,
Ил’ уздише, ил’ јауче;
Куд је прошао, крв је свуда.
Ево поток ту кривуда;
Он без страха у њег скаче,
Бедник за њим кука, плаче,
Моли смрт, да прије дође,
Да га ова мука прође.
А коњ итлен као стрела
Јахача је прен’о веће,
Али бедни путник више
Путовати нигда неће.
Кадкад опет на обали
Нађе пањ, што бура свали,
Па у ноћи, кад све спава,
Кад мрак људе ушишкава,
Он панцире с’ себе скине
И оруже скупоцено,
Па да дело умишљено
Извршити боље може,
У реку се брзо баци,
Де с’ таласи струјни гложе;
Под небом је мрак, облаци,
Осим воде што жубори,
Све је немо у тој гори.
Река брзо напред јури,
С Черкезом се доле жури,
У широку ону долу,
Де козаци у околу
За рат спремни мирно седе,
Па с обале реку гледе.
Виде, по њој нешто плива,
Нико од њих и не снива,
Да то Черкез тамо плови,
Кога од њих да улови.
О чем мислиш хеј, козаче?
Сећаш ли се прошли војни,
Ил’ песама милопојни
О победи, еј јуначе!
Сећаш ли се домовине,
Где Дон ладни тече тијо,
Твоје мајке и родбине,
Где си некад сретан био?
Сећаш ли се? Али јао,
Реци збогом љуби, мајци,
Брату, сестри и бабајци,
У којим си уживао;
Јер Черкез је одапео
Из потаје своју стрелу,
А козак је очи свео,
Душе нема већ у телу.
Кадгод опет са домаћи
Око банка свога седи,
Ту познати, ту су седи.
Не можеш се никуд маћи,
Јер на пољу ветар шушти
А из неба киша пљушти.
У гори је путник заш’о,
Је ли дош’о до тог дома,
Силази се с коња одма,
Вес’о, што је заклон наш’о,
Па у друштву место вата
Око банка, да се згреје;
Домаћин се вес’о смеје,
Сусрета га као брата,
У весељу, у радости,
Износи му чишир[5] рујни
И шта нађе још у кујни,
Да пришелца тог угости.
А он бацив бурку на се
Легао је мирно спати,
Да мож’ славуј кад запоје
Опет даље путовати.[6]
Кад је светла бајрам-слава,
Искупи се момчадија,
Па се почне сигранија
Лете стреле испод плава
Неба тога у облаке
И у лету брзе, лаке
Орле бију у висини.
Ил’ се кладе, у брзини
Ко ће с брда сићи прије.
Знак се даде, срце бије,
Земља тутњи, прах се вије,
Они лете ка’ јелени,
Сви до мете доћи жељни.
Често им се мир досади,
Дуго им је чекат’ рата,
Па у страсти, у наслади,
Сваки оштру шашку вата,
Па се грозна шала збија:
Раскалашна момчадија
Бедном робљу главе руби,
И ту шалу Черкез љуби.
Равнодушно Рус је глед’о
Те крваве игре њиве,
И њему су оне некад
Биле тако опчинљиве.
Колко пути у двобоју
На себе је пуцат’ дао,
Без страха је за част своју
Ладнокрвно пред смрт стао.
Истом сад се он сећао
Прошли дана жића свога,
Сећ’о доба веселога,
Кад је с браћом пировао.
Но где су ти лепи дани,
Где другари раздрагани?
Ох, све га је оставило,
Све је њега преварило!
Ћутао је, сносећ’ горку
Своју судбу трпељиво,
У срцу је своје јаде
И терете горке скрив’о,
Од черкезке шашке оштре
Поштеђен је до сад био,
Са јуначким робом овим
Душманин се поносио.
Фусноте
[уреди]- ↑ Аул, черкеско село.
- ↑ Узди, витези и племићи черкески.
- ↑ Шашка, черкеска сабља.
- ↑ Кумис, кобиље млеко, омиљено свима кавкаским и номадским народима; добро, укусно и врло здраво пиће. Кад хоће да им кобиље млеко укисне, пљују у њега, јер најстарији познати квасац (т. ј. средство за врење) човечија је пљувачка.
- ↑ Чишир, рујно вино грузијанско.
- ↑ Черкези одликују се својим гостољубљем. Код њих се гост сматра као света особа. За највеће безчашће држи се код њих, незакрилити госта, или га још издати. Кунак (пријатељ, знанац) одговара животом за вашу безбедност, и ш њиме можете слободно и безопасно у срце планина кабардински отићи.
Извор
[уреди]Даница, 31. јул 1870. Година XI, број 21. Стр. 324–326.
Даница, 10. август 1870. Година XI, број 22. Стр. 337–339.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Деспотовић, умро 1917, пре 109 година.
|