Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Други део

Превод: Петар Деспотовић

Други део

►

Горска декло, срце твоје
Жића сладост познало је;
Твоје око, када гледа,
Саму љубав исповеда!
Еј у ноћној мрклој тами,
А вас двоје кад сте сами
Загрљени, немислите,
Да још кога живог има!
Ти му дркћеш на прсима,
Он ти стиск’о руке вите,
Па те љуби; ти му збориш:
„Робе мили, вес’о буди!
Нагни главу ту на груди,
С мојим срцем да говориш!
Ах! разведри невесело,
Тужно, мутно твоје чело!
Ја с’ одричем рода мога,
Одреци се и ти твога,
Па хајдемо у пустињу,
О, ти царе душе моје!
Де никога живог нема,
Никог више, до нас двоје;
Па ме љуби… Нико није
Очи моје још љубио,
И нико се није крио
Од черкеске момчадије,
Кад мрак ноћни свет покрије,
Долазећи тајно мени,
Мој драгане омиљени!
Сви су рекли, да је строга
Воља младог срца мога.
О, па шта ће са мном бити,
Могу лако погодити;
Тврда воља оца мога
И суровост мога брата
Даће ме за недрагога,
За гомилу жута злата;
Али ја ћу пред њих пасти,
Све, што знадем, све ћу каз’ти;
Молићу их; буду л’ неми,
Мач и отров остаје ми.
Незнам само, каквом силом
Ја сам теби привучена;
Ја те љубим, душа моја
У теби је упојена!”

Ћутећим је сажаљењем
Страсну деву он гледао,
И са тешким размишљењем
Беседу је он слушао.
Успомене из прошлости
Пред њиме се чудно вију,
А сузе му од жалости
Из очију пљуском лију.
На срце му ка’ олово
Лежи туга без надања,
Те пред њоме сад наново
Пође јадат’ своја страдања:
„Заборав’ ме, не љуби ме,
Јер је празно срце моје
И за искру љубве твоје.
Не љуби ме, не мучи ме!
Немој трошит’ скупе дане
У љубави са мном бедним,
Такве среће већ невредним.
Твоје усне замедљане
Нека другог момка ране
Слатком раном рајска мила,
Што ће да те благосиља,
Што ће знати заменити
Ладовину душе моје,
Што ће знати оценити
Умиљате очи твоје,
Који ће ти веран бити,
Који ће те и љубити,
Као што и ти жарко љубиш;
А ја живим, нит’ шта желим,
Нит’ се могу да веселим.
Како ћу ти другче каз’ти:
Венем, као жртва страсти.
Твоја љубав траг несретне
Љубави ће да сусретне
У жалосној мојој души,
Де холуја све поруши.
Остави ме, не љуби ме,
Сажалевај судбу моју,
Утишавај љубав своју!
Зашто, друже мој несретни,
Не јави се мени прије,
Докле вера, љубав, нада
Оставила мене није!
Сад је доцне… У пустињи
Нигде нећеш наћи цвећа;
О, а ја сам камен сињи,
Који ништа не осећа.

„Мртве усне, о! како ће моћи
Одговорит’ живим пољупцима;
Врели суза напуњене очи,
Кад се срећу с ладним осмејцима,
О, како је тешко на грудима
Оне, што те страсно љуби, бити,
Па ти даје живот, све, што има,
А ти мораш на другу мислити!

„Кад пољубе с уста моји
У љубави слаткој пијеш,
Око мене руке вијеш,
Па и незнаш, дани твоји
Безметежно како лете.
Шта те увек тако смете?
Као иза сна преда мноме
Гледим слику вечно милу,
Ал’ на лицу њезиноме
Расејаност видим гнилу.
Њу ја зовем, њојзи стремим
С осећајем мојим немим,
Говор, вид, чувење губим,
Држећ’ ју у загрљају,
Твоју слику, коју љубим
У очајном моме вају.
Због ње плачем у осами,
И тамо ми она сљеди,
Из груди ми срце мами,
Мами живот са погледи,
И навлачи црне јаде
Немилосно, у неброју,
На сироту душу моју!

„Остави ме окована,
Са маштама слатким мојим;
Успомена ја се бојим,
Успомена, стари рана,
Што су пуне скрби, ваја,
Пуне горки уздисаја.
Њи да делим с тобом сада,
Није можно… не, никада! —
Пред тобом сам све признао;
Знадеш моју тешку муку,
Немој да ти буде жао:
Растајмо се! дај ми руку!
А ја знам, женске груди
Љубав лако и узбуди
И умири; тако исто
Када буду преварене,
Јесу л’ сузе осушене,
И срце је њено чисто,
Је ли другог загрлила,
Све је већ заборавила!”

Без суза је сад плакала,
Тужно га је погледала,
Не могаше да говори,
Ал’ опет га за то кори…
Као сен бледа стаја јадна
А рука јој њена хладна
У рукама Руса тога,
Љубазника њезинога,
Беше као уганута.
Памет, Бог зна, куда лута.
И једва се прибра мало,
Да излије своје јаде
У речима пред њим саде.

„О, ти Русе! зашто прије
Срце моје тебе није
Тако, ка’ сад, упознало,
Прије него што с’ предало
Сасвим твојој грозној власти!
О, како сам рајске сласти
Још недавно уживала,
Када сам ти почивала
На грудима леденима
Ништ’ о себи нисам знала,
Себе сам заборављала.
Па кол’ко сам слатки ноћи
Ја провела у радости —
Зар те више неће доћи,
Ништа нема од сладости,
Мила, среће, зар све прође,
Никад више да не дође?
Могао си, да си тео,
Обманути мене младу;
Срце си ми провидео,
Знао си узрок моме јаду.
Па да си се претварао,
О! да си ме бар варао,
Све би теби веровала,
А ја би ти одлакшала
Бедну судбу твоју, странче,
Брижно би те неговала,
Љубећи те, сјајни данче,
Над тобом би стражарила,
Над тобом би ноћи бдила.
Ти не теде, све одбаци…
Сад ми јоште реци ону,
Што на тебе стрелу баци,
О, реци ми ту смиону!
Знам, ти љубиш, љубиш, је ли?
Ти си љубљен покрај тога; —
Поњам, друже невесели,
Терет бедног срца твога;
Опрости ми, што позледи
Твоје ране мој глас смели;
Не ругај се мојој беди,
Бедан ми је живот цели!”

И ућута. Вреле сузе
Пљуском лију из очију,
А јецање страовито
Грудима јој моћ одузе
Без чуства је пред њег пала,
Колена му загрлила
Ни дисати није знала,
Док његова рука мила
Не диже ју нежно горе,
Док његове не чу зборе.
„О, не плачи! та и мене
Као и тебе судба гања,
Та и моје срце вене
Од тешкога очајања!
Та ја нисам љубљен био,
Ја сам љубим, ја сам страдам,
А бољем се ја не надам.
Живот ми се гаси мио,
Као пламен у долини,
Ког је пастир оставио.
Далеко од завичаја
Гроб ћу у тој степи наћи,
Овде ће ми препун ваја
Дан живота у гроб заћи.
С ови ланци зарђани
Свршиће се моји дани!”

Већ тавније звезде сјају,
А у даљном тамо крају
Снежна брда већ се виде;
А њи двоје јадни стоје,
Не беседе,
Већ у црну земљу гледе.
И тако се раставише,
А ни речце прозборише.

Од то доба козак лута
Невесео сам по гори,
Када ноћца дан прогута
И зорица кад зазори.
Све једнако јадник бедни
За слободом милом жедни.
Дивокоза или срна
Кад искочи иза стене,
Задркће му срце јадно,
За њоме се он окрене.
Зазвекеће ланци своји,
Мислећ’, да је козак који
Рад’ другова дош’о своји,
Да их собом дома води,
Да их бедне ослободи.
Ал’ залуду само трне,
Јер куда се год осврне,
Нигде никог. Само река
Бесно хуче издалека.
Једном чује кроз брегове,
На оруже да се зове:
„Ајд у табун!” глас се ори;
А у гори
Сабље звече, пушке сјају,
Коњи ржу оседлани,
Све готово да се брани.
Већ заповед вође дају
И с брегова бесне чете
К’о бујице доле лете,
Да араче, отимају,
Жаре, пале, убијају…

Тишина је у брегови;
Сунце жарко с неба пали,
Пси у ладу полегали,
А дечица распуштена
И од сунца опаљена
Витлају се тамо амо.
А прадеди сви у колу
Задовољно гледе само
На унучад своју голу,
Ил’ слушају песме миле,
Што су моме удесиле,
Које и сад радо чују,
Па се стари подмлађују.

ЧЕРКЕСКА ПЕСМА.

1.
Струјно жубори река та,
Над гором мирно почива мрак,
Уморен, жељан мирног сна
На копље нагнут спава козак.
Пази, козаче, у стану твом,
Јер Черкез иде за реком.

2.
У чуну лаком на води
Козак се вози безбрижно сам,
Пази, козаче, не броди,
Да на дно реци не одеш там,
Пази, козаче, у чуну твом,
Јер Черкез иде за реком.

3.
На обалама кићеним
Богати стани цветају свуд,
А гласом својим миленим
Лепојке руске певају туд.
Бежите, лепе, дому свом,
Јер Черкез иде за реком.

Е тако су лепе декле
Песме своје извијале,
А мисли су роба текле
По брегови, тражећ’ мале,
Неприступне какве стазе,
Кад побегне,
Да га како не опазе.
Гледи реке бесне вале,
Мишице му задрктале:
Скочи, плови!…
Али то су празни снови;
На рукама негве оне,
Тешко гвожђе на дно тоне.
У брегови мир, тишина,
Тек се само из даљина
Тавни кликот орла чује,
И таласи реке струје;
Ноћца земљу успављује.
Ал’ ко иде амо ближе?
Бели вео ветар диже,
И гле! то је она сама,
Горак осмеј на уснама,
Из очију гледи туга,
Свакидашња њена друга,
На плећа јој коса пала
Црнином их замотала.
У рукама мала пила
И мач, ког је наоштрила.
Мили боже! шта ће с тиме,
Оће л’ да се бори с киме?

И ено је, тужно гледи
На козака, па беседи:
„Бежи, бежи! глуво доба,
Мир је свуд, као у сред гроба.
Миран сада можеш ићи.
На Черкезе сад наићи
Нигде нећеш; ноћ ће глува
И трагове да ти чува.
Оштар кинжал узми ево,
Ако би се с киме срео,
Да ти буде у помоћи;
Не оклевај, него бежи
Под окриљем црне ноћи!”

Дркће пила у рукама,
Она лежи пред ногама
Тога роба, па му пили
Тешке ланце, што су давно
Око њега присавили.
Из очију сузе лију.
Обоје су уздрктани,
Јер су ланци покидани.
„Слободан си!” она збори
„За чим твоје срце гори,
Постиг’о си, па сад бежи,
Час је згодан, не отежи!”
И на њему око њено
Стаја као упијено.
Љубав јој се у прсима
Савладана сад отима
Опет њему,
Као да није крај већ свему.
Ветар јој је диг’о вео,
Још је једном он видео.
„Не… не могу, мила моја,
Јер ме држи љубав твоја!
Твој сам, твој сам ја до гроба!
Да бежимо обадвоје
Изван ове земље твоје,
Да живимо сретно доба!” —
„Никад, Русе! то никада!
Сласт живота изчезла је,
Ја за радост незнам сада,
Мени срећа већ не сјаје.
За мене је све пропало
Ништ’ ми није преостало.
Но је л’ можно, што сам чула,
Ти да другу љубиш саде?
Зар је љубав тако трула,
Да се тако мењат’ даде?
Иди, иди, па њу нађи,
С њом уживај час најслађи
У љубави,
Мене овде сад остави.
Шта ме јоште мож’ цвелити,
Шта ли већма саломити?
Збогом! збогом! мој благослов
Тебе неће остављати;
Последњи пут дај ми руку,
Морамо се растајати!”
Он јој стиште руку белу,
И с последњим „збогом, мила!”
Своју љубав жарку, врелу
Душа му је млада слила
У пољубу пламеноме;
Па до реке оде ш њоме.
И сад по њој већем плива,
Све се даље отискива,
И све крају иде ближе,
И ено га већ се диже,
Доплив’о је до обале.
Али сада рикну река,
Разбацајућ’ вале струјне,
И козак је издалека
Један сетан уздах чуо;
А када се окренуо,
Видео је вртлог само,
Де се пени тамо амо.
Черкескиње није било
Ни на брегу, ни код реке. —
Све се већем умирило.
Сред пустиње те далеке
Само месец озго сија
И ветричак што ћарлија.

Поњао је, шта се збило.
При растанку није мог’о
Да још једном не погледи
Она места, где је млого
Дана као роб провео,
Где је чило пасао стадо,
Где је вукао ланце тешке,
Где је горко тако страд’о,
И на поток, где с’ одмарао,
Где је лепе снове стварао.
И све ређи мрак је био,
У доли се већ светлио
Зрак зорице, што долази,
Већ и руске страже спази,
Око стана што су бдиле,
Што су и њег ословиле.

Извор

Даница, 20. август 1870. Година XI, број 23. Стр. 353–357.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Деспотовић, умро 1917, пре 109 година.