Исповијест Деспотовића Јова
0001 Бол болује Деспотовић Јово,
0002 Болово га дванаест година,
0003 Нити много живит ни умрити:
0004 Од жива га месо отпадало,
0005 Кроз кости му трава проницала,
0006 А кроз грло грка чемерика.
0007 Кад трин’еста настала година
0008 Довикно је своје старе мајке.
0009 Доходи му остарјела мајка,
0010 Онда Јово мајки говорио:
0011 „Хајде, мајко, тражи калуђера,
0012 Да му се ја исповједим, мајко!
0013 Не би л’ Бог до, свијет пром’јенио.“
0014 Оде мајка, тражи калуђера,
0015 Па све тражи млада калуђера,
0016 Не може му калуђера наћи.
0017 Онда мајка говорила Јови:
0018 „А мој сине, Деспотовић-Јово!
0019 Не могу ти наћи калуђера,
0020 Већ се мени исповједи, сине!“
0021 Па се Јово испов’једа мајки:
0022 „Кад сам био, моја стара мајко!
0023 Кад сам био од петн’ест одина,
0024 Узех пушку, одох у хајдуке,
0025 Па саставих тридесет хајдука.
0026 Четовасмо по планини пустој,
0027 Све дан по дан дванаест година.
0028 А кад једно јутро освануло,
0029 Удри киша, удри сусњежица,
0030 Смрзоше се дуге пушке шарке,
0031 Смрзоше се упртњаче торбе,
0032 Смрзоше се гуњи бугарини,
0033 Дође зима до нашега т’јела.
0034 Ја сам отлен друштво подигао,
0035 Па одосмо, моја стара мајко!
0036 До бијеле Раванице цркве.
0037 Кад сам сашо цркви Раваници,
0038 Не дају ми мировати ђавли,
0039 Ја посјекох старца игумана
0040 Пред бијелом црквом Раваницом,
0041 И посјекох, моја стара мајко!
0042 Пет стотина ђеце ђакончади,
0043 И исјекох дван’ест калуђера,
0044 И разбацах крсте и иконе.
0045 И туде се ватре огријасмо,
0046 Накуписмо пара готовине,
0047 Па пођосмо, моја мила мајко!
0048 Па пођосмо пољем зеленијем.
0049 Нешто виче из бијеле цркве
0050 По имену Деспотовић-Јове:
0051 „О чујеш ли, Деспотовић-Јово!
0052 Кад пос’јече старца игумана
0053 И пет стотин’ ђеце ђакончади,
0054 И пос’јече дван’ест калуђера,
0055 И разбаца крсте и иконе,
0056 Што не оде у горње бојеве,
0057 Туде има један сандук блага.
0058 Ја се вратих, моја стара мајко!
0059 Нама одох у бојеве горње,
0060 За мном иде тридесет хајдука,
0061 У одаји један сандук блага,
0062 Све сам редом друштво нагонио,
0063 Да разбију један сандук блага.
0064 Све се редом друштво изм’јенуло,
0065 Али друштво разбити не може.
0066 А ја скочих од земље на ноге,
0067 А кад скочих, моја мила мајко!
0068 Па прифатих челикли наџака,
0069 Па ошинух и два и три пута,
0070 Па ја разбих један сандук блага.
0071 То не био један сандук блага,
0072 Већ то била Петка и Недјеља,
0073 Петка куне, а Недјеља цвили:
0074 „Бог т’ убио, Деспотовић-Јово!
0075 Боловао дванаест година,
0076 Нити мого живит ни умрти.“
0077 И туде се исповједи мајки.
