Иво и Јелица и мајка им будимска краљица

Извор: Викизворник



Иво и Јелица и мајка им будимска краљица

Када Турци Будим поробише,
Од Будима краља погубише,
И двоје му дјеце заробише,
Синка Ива и кћерцу Јелицу,
Ивана су цару даровали, 5
А Јелицу царици госпођи.
За т’јем мало постојало бр'јеме,
Мало бр’јеме девет годин’ дана,
Не виђе се братац ни сестрица.
Братац сестри танке књиге пише: 10
„А ти селе, драга моја сестро!
Ја сам ти се болком поболио,
Бог ти знаде, хоћу ли пребољети.
Ну се моли царици госпођи,
Да те пошље над Ивана бона, 15
Да те видим за живота мога!"
Кад Јелица књигу разумјела,
Књигу лега, сузе пролијева,
Питала је царица госдођа:
„А ти Јеле, драго д’јете моје! 20
Неродјено како и родјено,
Откуд књига, од кога ли града,
Тер толико сузе пролијеваш?"
„Не питај ме, мила мајко моја!
Ово је књига драга браца мога, 25
Ово ми се болком поболио,
Бог ти знаде прибоље ли веће;
Пошљи мене над Ивана болна,
Да га видим за живота мога.“
Молила се и умолила се, 30
А царица свјетовала Јелу:
„А Једице, драго д’јете моје!
Кад ти будеш низ то поље равао,
Дигни чоху коњу до копита,
Да ти коњиц чохе не изгнуси; 35
Када будеш над твога браца болна,
Не рон’ сузе низ твоје б’јело лишце,
Да ти сузе лишце не огрубе.
За то Јеле ништа не хајаше,
Нег’ весело коња јездијаше. 40
Кад свому брацу дојездила,
Проли сузе низ бијело лишце;
Али јом је братац говорио:
„А Јелице, драга сестро моја!
Не рон’ сузе низ бијело лишце, 45
Н’јесам ти се болком поболио,
Него сам се, селе, поболио,
Од главице али наФадице,
За видјети тебе, селе моја!
Ти ми кради благо у царице, 50
Ја ћу добре коње из ахара,
Да бјегнемо од града до града,
Док нађемо пуста Будим града,
И у њему нашу стару мајку."
Што рекоше тако учинише, 55
Јеле краде благо у царице,
Иво краде коње из ахара,
Они иду од града до града,
И дођоше к пусту Будим граду,
А прид Будим будимска краљица, 60
Она сједе тер у сунце гледе,
Жаркому је сувцу говорила:
„Сјајми боље, жарко сунце моје! .
Огриј мене Јелу и Ивана."
У та доба двоја робља млада! 65
Божју јом су помоћ називали:
„Божја помоћ, будимска краљице!"
Она њима боље одговара:
„Богда добро, двоја робља млада!
Откле ми сте од кога ли града? 70
Знате ли ми Јелу и Ивана?"
Одговара двоја робља млада:
„Ми нијесмо од Стамбула града,
Не знадемо Јеле ни Ивана,
Нег’ нам дани нојцу преноћити, 75
За здравице Јеле и Ивана."
Кад то чула краљица госпођа,
Рано им је вечерати дала.
Кадара је на вечери било,
Наслања се Јеле ва Ивана. 80
Говори им краљица госпођа:
„У Богу вам, двоја робја млада!
Али сте ми братац и сестрица?
Али сте ми ђевер и невјеста?"
Али Јеле одговара мајци: 85
„Ми ти н’јесмо братац ни сестрица.
Него јесмо ђевер и невјеста."
Тада мајка одговара Јели:
„Наслони се, нево, на дјевера,
Неће моја Јеле на Ивана.“ 90
Када Јеле разумјела мајку,
Она срцу одољет’ неможе,
Поче љубит’ милу своју мајку:
„Ово није ђевер ни невјеста,
Него је ово братац и сестрица!" 95
Кад је мајка кћерцу разумједа,
У њој ми се срце распукнуло,
Од весеља Јеле и Ивана.
Али је Иво себи говорио:
„Колико ти моје говорење, 100
Да се својом не повједаш мајци,
Ер је мајка срца милостива."
Они своју укопаше мајку,
И осташе у Будиму граду.



Извор[уреди]

Валтазар Богишић: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. 1, Биоград, 1878., стр. 252-255.