Фала богу, фала јединоме!
Ожени се Иво аџамија,
па се моли богу јединоме:
„Дај ми, боже, једно мушно чедо,
да је живо петнаест година. 5
Кад наступи шеснаесто лето,
ће га кољам за курбан пред бога!“
Што молија, бога домолија:
бог му даде једно мушко чедо;
оно живи петнаест година. 10
Кад наступи шеснаесто лето,
проговара Иво аџамија:
„Море сине, сине Костадине,
ти искочи горе у планине,
и набери до два кола дрва, 15
и одсечи до две добре соје,
и одсечи аршин спрема тебе,
и наклади до два силна огња.“
Кад тој зачу синче Костадинче,
он отиде горе у планине, 20
и набери до два кола дрва,
и одсече до две добре соје,
и одсече аршин спрема себе,
и накладе до два силна огња.
Оздол иде Иво аџамија, 25
у руке му ношче белокорче,
и увати сина Костадина,
па му врза руке наопако,
па му врза тија црни очи,
па га баци у зелену траву. 30
Слузе оони, бистра река течи.
Ал’ повика вила из планину:
„Море Иво, Иво аџамијо,
ти опушти синче Ностадинче,
па отиди горе у планину, 35
и увати до два до три овна,
и закољи за курбан пред бога.
Кад тој зачу Иво аџамија,
он одврза синче Ностадинче,
па искочи горе у планину, 40
и увати до два до три овна,
и закољи за курбан пред бога.“
А остаде синче Костадинче.
Момчило Златановић: Стојанке, бела Врањанке, народне песме које се певају у врањској области, Раднички универзитет "Коста Стаменковић", Лесковац, 1969., стр. 103-104.
Момчило Златановић: Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987., стр. 23-24.
