Змај-Огњен Вук

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Змај-Огњен Вук

0001 Загудио слијепи Гргуре,
0002 загудио на врата од куле,
0003 уз гусле се слијеп разговара:
0004 "Фала богу, фала истиноме,
0005 ал’ је ведро, али је облачно,
0006 што су моје гусле објужиле?"
0007 А вели му Анђелина љуба:
0008 "Јесте ведро, а није облачно,
0009 што л’ су твоје гусле објужиле,
0010 објужиле од сузах мојијех;
0011 ако плачем и невоља ми је,
0012 имали смо једно мушко чедо,
0013 а проклета Ђурова Јерина,
0014 она га је казала Турцима,
0015 хоте ни га повест клети Турци."
0016 Њојзи вели слијепи Гргуре:
0017 "Чујеш ли ме, Анђелина љубо!
0018 Ајде узми ти то чедо лудо
0019 па га води у Леђену граду,
0020 а на име Вукашину краљу,
0021 од мене му богом побратимство,
0022 а од тебе богом посестримство,
0023 вијетај му три товара блага
0024 и сувише три бијела града
0025 да га храни и одазла брани."
0026 Понесе га, ријеч не учиње,
0027 докле дође у Леђену граду,
0028 донесе га к Вукашину краљу,
0029 вијета му богом посестримство,
0030 од Гргура богом побратимство,
0031 још му даје три товара блага,
0032 и сувише три бијела града,
0033 а ту јој се краље одговара:
0034 "Не могу ти чедо прифатити,
0035 страх ме цару е ћу с’ омразити."
0036 Натраге се плачући вратила,
0037 докле дође на своје дворове
0038 па кажује слијепом Гргуру.
0039 Опет Гргур њојзи говораше:
0040 "Нос’ га опет у Леђену граду,
0041 вијетај му пет товарах блага
0042 и сувише пет градовах мојих."
0043 Понесе га опет у Леђену,
0044 докле дође у Леђену граду,
0045 вијета му богом посестримство,
0046 од Гргура богом побратимство,
0047 још му даде пет товарах блага
0048 и сувише пет б’јелих градовах,
0049 једва јој га краље прифатио.
0050 Она пође на своје дворове,
0051 а краљ рани то дијете лудо.
0052 Кад дијете б’јеше од крштења,
0053 доведоше и попа и кума,
0054 те крстише оно д’јете лудо,
0055 дивно су му име изабрали,
0056 дивно име Змај-Огњени Вуче.
0057 Кад он бјеше од године двије
0058 кано друго је од пет годинах,
0059 кад имаше пет годинах данах,
0060 како друго од десет годинах,
0061 кад напуни до десет годинах,
0062 поче носит свијетло оруже
0063 па иђаше на мејдане често,
0064 а своје се стигнуо памети,
0065 једном краљу коња доватио
0066 па се тури коњу у рамена,
0067 е га игра под Леђеном градом,
0068 догони га до бијеле куле,
0069 а изиде краљева краљица
0070 и њему се ниско поклонила:
0071 "Скин’ се с коња, огњанити Вуче,
0072 ево теби од злата кошуља!"
0073 За то Вуче не обрће главу,
0074 но бијаше коња мамузама,
0075 догони га до бијеле куле,
0076 а изиде Вукашине краље
0077 и говори огњаниту Вуку:
0078 "Скин’ се с коња, огњанити Вуче,
0079 а ево ти о’ злата јабука!"
0080 За то Вуче не обрће главе,
0081 него Вуче тако говораше:
0082 "А ђаволе све бабово благо,
0083 ђе изједох благо и градове,
0084 а у мало данах и годинах!"
0085 Њему вели Вукашине краљу:
0086 "Скин’ се с коња, огњевити Вуче,
0087 просто теби благо свеколико,
0088 и просто ти бијели градови!"
0089 Таде коња одјахује Вуче
0090 па се бјеше поклонио краљу,
0091 целива га у скут и у руку,
0092 а вели му Вукашине краљу:
0093 "Чујеш ли ме, Змај-Огњани Вуче!
0094 Дај ти мене божу вјеру тврду
0095 ако би ми био за потребу,
0096 да ми дођеш за невољу, Вуче!"
0097 Њему Вуче божу вјеру даје
0098 да га нигда заборавит неће,
0099 пак с’ отоле Вуче подигнуо,
0100 здраво дође на своје дворове.
0101 Оно доба стаде неколико,
0102 купи војску Вукашине краљу
0103 те он хара цареве градове,
0104 докле Спљету дође бијеломе,
0105 краљ га био три мјесеца данах,
0106 не одби му клака ни пржине,
0107 а некали да он града прими,
0108 но од јада ни живјет не море
0109 од некака попа Сплећанина,
0110 свако јутро сијече му војску,
0111 докле краљу стаде бјежат војска.
0112 Краљ је ситну књигу накитио
0113 те је шиље огњевиту Вуку:
0114 "Знаш ка’ си се мене зафалио,
0115 да ме нигда заборавит нећеш,
0116 ходи дођи Спљету бијеломе."
0117 Књига дође огњаниту Вуку,
0118 е он хита ноћу без мјесеца,
0119 у самнуће под град доходио
0120 па најкрајњи чадор разапео,
0121 под шатором пије рујно вино.
0122 А кад савну и огрија сунце,
0123 али вели попе Сплећанине,
0124 те он својој љуби бесиђаше:
0125 "Хајд’ изиди горје на чардаке,
0126 те ти преброј краљеве шаторе,
0127 је ли који мање осамнуо."
0128 Гор’ изиде, ријеч не учиње,
0129 а преброји краљеве чадоре,
0130 ал’ је више један освануо
0131 и под њиме једно чадо лудо,
0132 да је љепше од јабуке златне,
0133 па потрча попу у одају,
0134 па му што је и како је каже,
0135 још се њему тврдо замољела,
0136 и тврђе га бјеше закумљела.
0137 "Немој оно чадо изгубити,
0138 но води га на наше дворове,
0139 да ни ђецу у бешику шика."
0140 Поп узјаха коња дебелога,
0141 па изиде на врата од града,
0142 колико је силан и бијесан,
0143 на коња је ноге прекрстио,
0144 а игра га пољем зеленијем,
0145 но скочио Змај-Огњани Вуче,
0146 хитио се коњу на рамена,
0147 он поћера попа Сплећанина,
0148 за перчин га жива уфатио,
0149 сабљом махну осјече му главу,
0150 понесе је Вукашину краљу,
0151 те је бјеше њему даровао:
0152 Док се краљу халакнула војска,
0153 похараше бијелога града
0154 и здраво се отле повратише,
0155 свак на своје пођоше дворове.
0156 Вјерну другу вјера и помаже,
0157 бог је вјера, о богу је душа,
0158 и ми, дружбо, здраво и весело!



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]