Злочин и казна/Део први/II
Раскољников није био навикнут на гунгулу, и, као што је већ речено, избегавао је свако друштво, нарочито у последње време. Али сад га је нешто на једанпут вукло људима. Њега подузеше неки нови осећаји, а, заједно с тим, појави се и некаква жудња за светом. Он се толико заморио читавим месецом усредсређене туробности своје и мрачнога узбуђења, да му се прохтело ма само и један тренутак одахнути у другом свету, па ма у каквом било. И, не гледећи на сав гад око себе, он са задовољством остаде сада у крчми.
Крчмар је био у другој соби, али је често слазио у кафану, спуштајући се од некуда по степеницама, при чему би се прво указивале његове кицошки углачане чизме с великим црвеним капцима. Он је био у поткошуљи и веома масном црном атласном прслуку, без поше, а цело му је лице изгледало као машћу намазано. За столом са разним јелом био је дечак од четрнаест година и још један млађи, који је служио, кад се штогод тражило. Било је ту насечених краставаца, црнога двопека и на залогаје исечене рибе; све је то веома непријатно мирисало. Било је тако загушљиво, да се готово није могло издржати, а цео простор био је толико засићен ракијским мирисом, да је изгледало е је било могуће од самога тога ваздуха опити се за пет минута.
Дешава се по кадшто, да се сретнемо са потпуно непознатим нам људима, који нас почну занимати на први поглед, некако на једанпут и неочекивано, пре него смо и једне речи проговорили с њима. Такав је утисак начинио на Раскољникова и онај гост, који је седео мало даље од њега и личио на отпуштеног и пензионисаног чиновника. Млади се човек доцније неколико пута сећао овог првог утиска и у њему је видео чак неко предсказање. Он је непрестано погледао на чиновника, најзад још и због тога, што и чиновник није скидао очију с њега. Било је очигледно, да се овоме веома прохтело отпочети разговор. А на остале госте, који су још били у крчми, не изузимајући ни крчмара, чиновник је гледао некако обично па чак и с досадом, а у исто време са изразом неког поноситог подцењивања, као на људе нижега положаја и развића, са којима он нема шта ни да говори. То је био човек од преко педесет година, средњега раста и јаке конструкције, просед и ћелав, са отеченим, од постојанога пијанства пожутелим, па чак и помодрелим, лицем и подбулим капцима, испод којих, као кроз прорез, сијаху веома мале, али живахне, црвене очи. Али нешто је и било у њему веома чудновато; у његовом се погледу светлило чак као неко одушевљење, — могло би се рећи и мисао и разум, — али у исто време сенуло би и безумље. Био је одевен у стари, сасвим поцепани црни фрак, са покиданим дугметима. Само се једно још које-како држало, и њиме се и закопчавао, желећи очевидно да сачува пристојност. Испод прслука му је вирила кошуља, сва згужвана, испрљана и поливена. Био је обријан онако, као што се бријају обично чиновници у Русији; али је то било тако давно, да му је сад брада изгледала као четка. И у његовом понашању могло се опазити нешто уљудно — чиновничко. Данас је био канда веома узнемирен, често је гладио косу, и подупирао главу рукама, при чему су се лепо видели са свим исцепани лактови. Најзад погледа право у Раскољњикова, па га јасно запита:
— Смем ли, поштовани господине, да се усудим упитати вас за нешто? Јер, ма да баш не изгледате угледно, ја бих ипак рекао, да сте образован човек, и да вам пиће није свакодневна навика. Свагда сам и сам уважавао изображење, сједињено са срдачним осећањима. Међу тим, част ми је представити се, — титуларни саветник Мармеладов. Смем ли да вас упитам: јесте ли и ви били у служби?
— Не, ја сам ђак… одговори младић, чудећи се лепоме говору, а још више тој слободи с којом му се обратио тај господин. И не обзирући се на то, што је мало пре био вољан да пристане ма у какво друштво, сад се опет пробуди у њему оно непријатно, оно раздражљиво осећање према свакоме непознатом лицу, које се дотакло, или се хтело дотаћи његове личности.
— Дакле студент, или можда бивши студент! узвикну чиновник, — тако сам и мислио. Да, да, драги мој, искуство, опит. — И да би себи придодао већу важност, метну прст на чело. — Били сте студент, или сте се бавили науком! Допустите… Он се подиже, нихајући се, узе чашу и седе до младог човека мало у страну. Био је истина накресан, али је лепо и одрешито говорио, и тек по каткад у говору замуцкивао. Поче да говори са особитим задовољством с Раскољњиковим, да би човек рекао, да читав месец дана није ни с ким проговорио.
— Драги мој господине, поче он са неким усхићењем, сиромаштво није порок, — то је непобитна истина. Знам ја и то, да и пијанство није добродетељ. Али крајња сиротиња, то је прави порок, мој драги господине. У сиротињи ви ћете сачувати урођена племенита осећања, а у крајњој сиротињи — никада и нико их неће сачувати. За крајње сиромаштво неће те само батином истерати, већ ће те метлом из друштва исчистити, само да би те више увредили. Имају и право; јер сам и сâм готово у крајњој сиротињи да себе вређам и кињим. Отуда и пијанство, драги мој господине! Пре месец дана избио је г. Лебезјатњиков моју жену, а жена моја није то што сам ја! Разумете ли? Допустите ми, да вас још нешто запитам, онако из радозналости: Да ли сте ви кад год ноћили на Неви у оним баркама, у којима се сено довлачи?
— Не, то ми се никад није десило, одговори Раскољњиков. А шта значи то питање?
— Е, па знате, већ је пета ноћ како ја тамо спавам…
Он напуни чашу, испи је, па се замисли. И заиста на његовим хаљинама, па и у коси, могао би да приметиш сламке. И било је вероватно, да се он није ни пет дана свлачио ни умивао. Нарочито му руке беху нечисте, поднадуле и поцрвенеле, а нокти од блата поцрнели.
Његов разговор обратио је на се општу, али не баш и са свим озбиљну пажњу. Дечаци иза стола с јелом почеше да се кикоћу. Гостионичар, чињаше се да је нарочито дошао из друге собе да слуша овог „комендијаша.” Он седе мало подаље, зевајући лениво и достојанствено. И како се чињаше, Мармеладов је био овде изодавна позната личност. Па и ову наклоност придиковању, по свој прилици, стекао је разговарајући се с разним непознатим личностима у тој крчмици. Код неких људи, који радо пију, ова наклоност постаје неопходна потреба, — а нарочито код оних, с којима код куће строго поступају и по вољи располажу и заповедају им. Па за то се такви људи, кад се нађу у каквом лумпачком друштву, свагда старају, да се оправдају, а по могућности и поштовање задобију.
— Комендијаш! — громко рече крчмар. А што не радите, за што не служите кад сте чиновник?
— За што не служим, драги мој господине, — прихвати Мармеладов као да ово питање управи на Раскољњикова, — за што не служим? Зар мене не боли срце, што живим без икаква посла? Зар мени није било тешко, кад је г. Лебезјатников пре месец дана избио својеручно моју жену, а ја лежао трештен пијан? Допустите, млади човече, да вас запитам, да ли се вама дешавало… хм… ну, рецимо да потражимо новаца у зајам, а без наде, да ћете добити?
— Дешавало се… то јест, како без наде? —
— То јест, тако, да још у напред знате, да нећете ништа добити. Ево, на пример, ви још у напред позитивно знате, да такав и такав човек, тај поштени грађанин, ни пошто не ће да вам да новаца. И ја питам, зашто да вам да? Он зна да му нећу вратити. Ви ћете рећи, из сажаљења? Али г. Лебезјатников, који се бави новим мислима и новим правцем, пре неки дан објасни, да је сажаљење науком забрањено, и да се тако већ ради у Енглеској, где је политичка економија. Дакле, ја питам, зашто да он да новаца? И знајући у напред да вам не ће дати, ви ипак идете, и…
— Па зашто онда да се иде? додаде Раскољников.
— А ако нема коме да се иде, или баш нема куда да се иде? А међу тим, сваки човек мора некуда да иде. Дође по кадшто време, да је човеку потребно да се ма куд крене. Кад је моја јединица ћерка први пут пошла у свет са „жутим билетом”[1] и ја сам такође пошао… И у тај мах погледа он узбуђено на младог човека. — Ништа, ништа, драги господине! — додаде он, желећи га успокојити, јер у тај пар(?) оба дечака, што стоје за столом, прснуше у смеј, па се и сам крчмар насмеја. — Ништа! Ова подсмевка ни мало ме не узнемирује, јер је већ свима све познато, и све што је тајно, мора да постане јавно; и ја то не презирем, већ смирено сносим. Нека! нека! — Овај човек! — Допустите, млади човече: можете ли ви… Али не, да се јаче изразим: можете ли ви, смете ли, гледећи у овом тренутку на ме, рећи позитивно, да ја нисам свиња? —
Младић не одговори ни речи.
Па добро продужаваше беседник уљудно и овога пута чак и усиљеним достојанством, почекав док се уталожи кикот, који се беше подигао у крчми. — Рецимо, да сам ја свиња, али она је дама! Ја сам звер, а моја жена Катарина Ивановна, — она је изображена, и ћерка је штабног официра. Ајд нека сам ја и подлац, али она има узвишено срце, она је високо изображена, она је пуна благородних осећања. А међу тим… О! кад би се она нада мном сажалила! Милостиви господине, милостиви господине, човеку је потребно, да има макар и једно такво место, где би га пожалили! А Катарина Ивановна ма да је дама и великодушна ипак је неправедна… И ма да ја и сам врло добро знам, да и тада, кад ме за косу чупа, она чупа из сажаљења и што је срце боли (јер, понављам без зазора, млади човече, она мени чупа косу, потврди он са удвојеним достојанством чувши опет кикотање), ну Боже мој! кад би она макар једанпут… Али не! не! Све је узаман, бадава је говорити!… Бадава говорити, јер мене су већ више пута сажаљевали, али… така је моја природа а ја сам прави скот!
— Још сумњаш! — примети крчмар зевајући.
Мармеладов одлучно лупи песницом о сто.
— Већ ми така природа! Знате ли ви, мој господине, да сам ја чак и чарапе моје жене пропио. Да су то папуче, па опет и које-како; али чарапе, њене чарапе продао сам за ракију… Међу тим, живимо у хладној соби; она је јадница ове зиме прозебла, и почела је да пљује крв. У нас има троје мале деце и Катарина Ивановна ради од јутра до мрклог мрака; она пере и риба, дечицу мије, јер је из малена навикла на чистоћу; а међу тим, груди су јој слабе, и тек што није пала у јектику, — и ја то осећам! Зар ја не осећам? И што више пијем, то више и осећам. За то и пијем, да у пићу нађем себи утехе… А пијем и за то, што хоћу да ми се удвоји страдање! — И он, као у очајању спусти главу на сто.
— Млади човече, продужи он, подигнувши се опет ја читам на вашем лицу неку тугу. Чим сте ушли, ја сам то прочитао, па за то сам и ступио с вама у разговор. Јер причајући вам моју несрећну историју, ја тим не желим да ме чују ови беспосличари овде, који већ све то знају; него ја тражим човека од срца, човека образованог. Знајте дакле да се моја жена васпитала у отменом губернијском племићском институту, и пред излазак отуда, она је играла пред губернатором и пред другим лицима, за што је добила златну медаљу и похвални лист. Медаљу… медаљу смо продали… већ одавно… хм… а похвални лист она чува у сандуку, и пре неки дан га је износила и кућној газдарици показивала. И ма да је она с газдарицом у непрестаној свађи, али прохтело јој се, да се ма пред ким похвали и исприча о срећним минулим данима. И ја је не осуђујем, не осуђујем; јер ово последње и остало је код ње као успомена, а све је остало ишчезло као дим, као прашина! Да, да; она је дама ватрена поносита и непоколебљива. Сама пере под, живи о црном хлебу, али не ће допустити, да је ма ко омаловажи. За то није могла издржати и грубост г. Лебезјатникова, и кад ју је тај господин избио, то је на њу подејствовало, да је пала у постељу, и то не од батина, колико због јаког частољубља. Она се удала за ме као удовица са троје нејаке дечице, све једно другом до увета. Први је пут удата била за пешадијског официра, и толико га волела, да је с њиме побегла из дома родитељског. Мужа је волела преко сваке мере; али он се поче картати, падне под суд, и тако је умро. У последње време он је њу и тукао, ма да се она није подавала, а о томе ја врло добро знам из искуства; али, она и сад њега помиње са сузама, и мене њиме кори. Ја се на то не љутим, нека бар живи у успоменама, сећајући се сретне прошлости… И она остаде после њега са троје нејаке дечице у једном удаљеном и дивљачном округу, где сам се и ја тада налазио, и остала је у такој сиротињи без икакве наде, да човеку није могуће описати. Родбина се беше ње сасвим одрекла, а она опет беше преко мере горда… И тада ја, драги мој господине, и сам бејах удовац, а од прве жене имајући четрнаестогодишњу ћерку, понудим своју руку тој ојађеници, јер нисам могао даље гледати њену патњу и страдање. Ласно можете по томе оценити сиротињу у којој се она налазила, кад се сагласила да за мене пође, не гледећи што је била од знатног рода, и потпуно изображена! Ну удаде се! плачући и јецајући и руке ломећи — пође за мене! Јер није имала куд ни камо. Разумете ли, разумете ли ви, мој драги господине, шта значи, кад се нема куд? Не, ви то још не разумете… И целе године вршио сам своју дужност часно и свето, није ми ни на памет падало да се и дотакнем тога (при овој речи он метне прст на стакло с ракијом) јер сам имао осећања. Али и тиме јој не могох угодити. У то време изгубим службу, и то не својом кривицом, већ због тога, што је чињено неко преустројство. И од тада отпочех овај! Биће већ година и по, како се ми, после дугог потуцања од немилог до недрагог, и после дугих страдања, обретосмо најзад у овој великолепној и многим споменицима украшеној престоници. И овде сам добио службу… Добио и опет изгубио. Разумете ли? Овде сам већ својом кривицом изгубио, јер се моја природа појавила. Сад живимо у једном буџаку, код газдарице Амалије Фјодоровне Липевексел, а од чега живимо, и откуда плаћамо, то не знам. Осем нас, тамо живи још много света… Содома, најбезобразнија… хм… да… За то време порасте и моја кћи од прве жене. Шта је она у своме животу препатила од своје маћехе, о томе нећу да говорим. Јер, ма да је Катарина Ивановна препуна великодушним осећајима, али је дама љута и раздражљива, и одмах грди… Да! Али на што то и помињати!… Моја Соња, као што већ можете мислити, није добила никако васпитање. Пре четири године пробао сам да је обучим у историји и земљопису. Али како и сам нисам био бог-зна како вичан, то се њено васпитање тиме и завршило. Остали смо код персијског цара Кира. За тим, кад је поодрасла, прочитала је неколико романа, а ту скоро, посредовањем г. Лебезјатникова још једну књигу Љујсову Физиологију — да ли вам је позната? — прочитала је с великом пажњом, па је чак и нама по нешто прочитала: и то је све њено изображење и наука. Е сад, питам ја вас, драги мој господине, колико може по вашем мишљењу, да заради једна сиротна али честита девојка, и то поштеним трудом?… Петнаест копејака дневно, не заради, мој господине, ако је поштена и нема особитог талента, па и то не испуштајући посао из руку! Па и оно што заради, не добије уредно. Ето, сашила је по туцета кошуља државном саветнику Клопштоку, Ивану Иванићу, — јесте ли слушали о њему? и не само да јој није платио ни до овог тренутка, већ је погрдним речма одјурио, лупајући ногама и псујући непристојно, под изговором да јаке нису сашивене по мери и да криво стоје. А деца гладују… А Катарина Ивановна, руке ломећи, хода по соби, а по лицу јој избиле црвене пеге, — што у тој болести увек бива — па ће рећи мојој ћерци: „Живиш код нас као какав дембел; једеш и пијеш и грејеш се,” а шта ту има јести и пити, кад и деца по три дана не виде корице хлеба? Тада сам ја лежао… ну, па шта! лежао сам пијан као земља, и чујем, како говори моја Соња (стрпљива и ћутљива је она, и гласић јој је тако нежан… плавушица, лишце свагда блеђано, унило), каже: „Шта, Катарина Ивановна, да ли је могуће, да ја на такав посао пођем?…” ,,А Дарија Францовна, женскиње злонамерно и полицији добро позната већ се трипут преко газдарице распитивала. „Чудна ми посла, одговара Катарина Ивановна, с подсмехом, — а нашто чувати? Драгоценост, већ нема!“
— Али не осуђујте, не осуђујте, милостиви господине, не осуђујте је! Ово није било речено при чистој савести, већ у раздражености у болести и уз плач гладне деце, а и речено је више у очајању него у правом смислу... Јер је Катарина Ивановна већ била таква, и чим се деца расплачу, макар и од глади, одма их отпочне тући.
Напомене
[уреди]- ↑ Овакви билети дају се у Русији јавним девојкама.
Извор
[уреди]1899. Полицијски гласник, 27. фебруар, Бр. 8. Год. III, стр. 61-63.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јефта Угричић, умро 1927, пре 99 година.
|