Зла срећа девојачка

Зла срећа девојачка  (1862)  Писац: Драга Димитријевић Дејановић

    Баци око на коју хоћеш страну, свуда ћеш наћи девојака и жена, које се туже на худу срећу своју. А шта им је срећа крива? Оне су се питале надеждама, којих испуњење није од њих зависило, него од среће; оне нису биле одгојене, да што озбиљно раде; оне нису биле научене на то, да саме што привреде, него да се ослоне на згодне околности, а где ових не беше, тамо очајаваше!
    Како се обично покушава поправљање девојачка стања у тако званом „средњем сталежу”?
    Сиромашнији родитељи не знају друга начина, како ће кћери живот осигурати, него да је удаду. Али ево беде! Баш што су сиромашне, долазе девојке ове тим ређе до стања, на које их је сама природа одредила. А да је кћерка којом срећом била тако одгојена, да мужу може помагати у привређивању, многи те многи „мањи” човек радо би свога огњишта оснивао; овако пак мора се тога оставити, јер му се иначе никако не може.
    А зашто да се женска тако „не воспита”, како би могла и сама својим радом што привредити? Зар она не може доћи у тако стање, да сама себе мора хранити? Зар она не треба да са својим другом кућу кући? Пак ако кад год остане удова, зар не треба да буде деци и отац и мајка? Зашто да не приправе женску и на то? Јер је на путу предрасуда и — комодитет!
    Један родитељ вели, да је на синове већ толико потрошио, да за кћери своје не може ништа више дати; нека траже, вели, саме себи мужа. И тако мајка води их — на балове! Али године пролазе, девојке се сите наиграше, а просиоца никако. Отац умре; невоља и сиротиња и несретна старост ту су! — Таке женске судбине наћи ћете стотинама!
    Други, поносит, стиди се научити своје кћери на посао, али не стиди се, несретник, изложити их срамоти, да касније мољакају и просе за подпоре и милостиње. —
    Али не може се одрећи, да су таким околностима много и сами мушкарци криви са својим предрасудама. Они неће, да им жене буду помоћнице; веле, да би онда у женских нестало онога, што их у поезију облачи, што их управо женскима чини. Тако што може се само голом фразом назвати, кад се погледа на худу срећу у толиких девојака. Неће поезија у женској природи пропасти од посла, него услед бриге за опстанак и од употребљавања онаких средства, која су недостојна женске. Сваки посао леп је, јер је с послом благослов. Уз посао иде увек задовољство и уважавање самога себе. Зашто дакле да се та срећа крати женскима?
    Не могу сви родитељи дати уз своје кћери богате миразе, али их могу бар тако одгојити, да не падну жртвом свакој невољи, чим њих не буде на свету. А како да се то учини? Одговор ће бити излишан. Средства и начини наћи ће се, само ко их озбиљно хоће и озбиљно тражи. Будућност девојачка биће обезбеђена, чим се родитељи по дужности и у љубави својој и за женску децу постарају као и за синове, чим им судбину не оставе голом случају, него је сами узму у своје старање.
    Хеј, колико би невоље са света минуло, колико ли би се несреће предупредило, кад родитељи не би своје кћери одгајали за балове, него за озбиљни живот!

Извор

Даница, 20. јануара 1862. Број 2. Година III, стр. 28–29.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.