Зла свекрва

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Некакога цара син шетајући се једном наиде на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру. Све ђевојке које онђе бијаху, пристајаху у игру осим три много лијепе, које па страни сјеђаху и као стидно игру гледаху. Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, били се удале и за кога би која најрадија. Једна одговори, да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа уздахнувши рече: "Ах, да царев син зна шта бих му ја родила, сјутра би ме вјенчао." "Шта?" упита је царев сив, а она му одговори: "Два сина златнијех рука и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно." Царев син кад то чује, он одмах шњоме, те дома, па у цркву, вјенча се и до мало времена она остане ђетиња. Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити. Они исти дан кад је млада парица шћела родити, пође јој муж у лов, и у томе она роди два сина златнијех рука и трећу ђевојку златне звијезде на челу. А кад јој свекрва то види, подстави троје мачади, а оно троје ђеце затвори у један сандук, пак нареди слузи, да га баци у најближу ријеку. У вече у саму мрклицу кад се царев син дома врати, истрчи му матер и јави, да му је жена родила троје мачади. Он одмах заповједи, да је у исти час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме које поред ње прође, шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га погубе. Слуге овако учине, и јадна царица које од стида које од болести и од зиме до мало дана умре. Они сандучић с оно троје ђечице пловећи ријеком нанесе га срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради. Кад угледа сандучић, он брже заповједи слугама, те га ухвате и донесу му га. Отворивши га и виђевши ово троје ђечице у њему, обрадује се и зачуди, добави дојиљу и похрани их до оружја браћу а сестру до удаје. Један дан дозове ови чоек цара на објед, и по обједу изиду гледати грађевине и џардине, да таке љепоте и дарила Божјега није било ни у једнога цара или краља. Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: "Хвала Богу љепоте! ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена." Ово би жао једноме од ова два брата и рече: "Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка." И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита, ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: "Ја ћу ти казати, ђе ћеш све ово наћи. Хајде онамо, ђе се ја бацим овом балотом гвозденом, онђе ћеш све три ствари наћи, него знади: кад узидеш: онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога не ћеш виђети, и нико те не ће ни прстом такнути, а камо ли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити." Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста, ђе му је старац балоту бацио, док на један пут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се. Сјутри дан брат му не видећи брата да се врће, пође и он за њим, срете старца, и старац му рече као и првоме. Он му захвали и трчке отиде онамо, кад насред пута види брата окамењена, те почне плакати и љубити га, а у толико зачу ону уку и вриску од хиљаду различитијех гласова, пак се препаде и поче да натраг бјежи, али теке се обрну, окамени се и он близу брата. Сестра њихова не видећи их натраг, сјутрадан у саму зору устане те трагом за њима, погоди на онога истог старца, и он јој све каже, како је и што је, и стане је одвраћати да онамо не иде "јер се нико одонуда", рече, "није вратио, па кад се људи оружани препану, како не ће ђевојка као што си ти?" Али она ни најмање за то, него убере некаке траве те добро уши затисне и ручицама сувише, па рече старцу: "Баци ти мени балоту, да онамо идем ђе она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену." Старац јој одговори: "Хоћеш", па у толико одбаци балоту, а она потеци онамо што је најбрже могла. Дошавши до оба брата окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико уке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота. Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: "Хвала да је Богу! колико има времена да те чекам", и рече јој сувише: "Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе." Она то учини, пак кренувши натраг кад дође до браће, намаже их, и у они исти час оживе, те сви дома. Кад дођу, обрадује им се они господар, а још више кад види оне три ствари, које је рекао цар да их нема, пак одмах учини велики објед и дозове цара. Онда рече ова тица: "Кад буде на трпезу, господару, немој износити ни ожице ни пантарула ни ножа, него онако нека цар једе рукама." Послуша је ови чоек, и кад дође цар, каже му, како је добавио оне три ствари, и тако да већ ништа не манка, па отолен за трпезу готову. Цар кад види да на трпези нема ожице ни ножа ни пантарула, рече ијетко: "Шта је ово? како ће се ово јести?" "Лијепо" одговори тица, "с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику Божју правду смакао своју жену а њихову матер: ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер, подметнула троје мачади." Цар се обрадује, притрчи к ђеци, а они к њему, ту се ижљубе и изгрле, па отолен дома, и у они исти час смакне матер, а оба сина ожени и шћер уда у један исти дан.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 229–232.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.