Земљораднички кредити

Земљораднички кредити  (1928)  Писац: Павле Чубровић

    Наш народ налази се данас у епоси економског и политичког превирања. Стари начин домаће ручне производње, домаћим обичним ручним средствима за рад, којима су се производила и прерађивала средства за живот, скоро је потпуно ишчезао; стари начин задругарског рада и живота, заснованог на крвноме сродству такође скоро више не постоји. Па место дрвене ралице завео се и заводи све више плуг за обраду земљу; на место других простијих справа у пољопривреди све више продиру савршеније справе. Трговина и саобраћај добили су и добијају и код нас све више интернационални карактер; крупно индустриска производња, било да је произведена на нашем националном терену, било да је увезена са стране, продире све више и више у наш народни живот и потискује ситну производњу, старога патријархалног типа. Ова крупна производња, било фабричке индустрије, било великих земљишних поседа, модерно обрађених, не само што потискује ситну производњу и туче је својом конкуренцијом, где год се појави, већ она, освајајући пијаце, осваја постепено и облик живота људског и друштвеног. Промене у економским друштвеним односима, које отуда наступају, доносе и промене у мислима, осећањима и потребама друштвеним. Чим је земљорадни увидео да је платно фабричке индустрије много лакше и јефтиније купити, него ли производити домаће платно од лана и конопље, он је престао да сеје и обрађује лан и конопље; такав је исти случај са набавком и осталих потреба за његов живот, почев од опанака, па до капе; и док је све то раније сам својим рукама и својим домаћим алатима, и из својих домаћих средстава, израђивао, купује он данас све то, више мање, на пијаци и употребљава за свој живот. Тако су, утицајем таквих средстава за живот, његове потребе постале многобројније, јаче и финије. Он се стара да те потребе задовољи, и бори се на све начине да дође до потребних средстава за то. Али наш земљорадник увиђа, да он те своје потребе не може задовољити, ако буде тежио враћању старом, примитивном начину домаће производње; он увиђа јасно да је за свагда и сва времена прошло време домаћих преслица, разбоја, пресних опанака, осветлења од лоја, или зејтина и т. д. и да је лудорија на повратак, и одржавање таквог начина производње и живота и мислити!Он јасно увиђа, да се модерној крупној производњи, њеној навали и конкуренцији може одупрети једино савршенијим средствима за производњу: бољим квалитетом земље, и гајењу стоке и стварањем модерног задругарског рада на свима пољима своје делатности и свога живота. Не буде ли земљорадник побољшао квалитет земље за рад; не буде ли он дошао до савршенијих оруђа за рад и производњу, онда је његова пропаст неизбежна; њега ће крупна производња потпуно прегазити; његова ће имања прећи у руке крупних капиталиста, и великих поседника земаља, а он ће морати да иде у свет и ради под надницу, да би се могао одржати у борби за опстанак.
    И заиста, тенденција крупне производње неминовно води пропасти мале земљорадничке сопствености; јер је неоспоран факат, потврђен савременом статистиком свију савремених народа, да мала својина, у конкуренцији са великом, крупном својином, мора пропадати и прелазити у руке крупних сопственика, капиталиста. Тај процес пропадања убрзавају још и велики државни намети на народ. Земљорадник, гоњен потребама за живот, хтео би да се извуче из те клопке. Хтео би, да свој економски положај ојача, и себе оспособи у тој неравној борби са крупном производњом. Он тежи да набави савременија средства за рад, умножи и побољша продуктивност своје земље и стоке, и у том циљу тражи новаца, да се помогне. Новац му треба, поред тога да може учинити потребан обрт, потребан промет, и олакшати државне дажбине, па да постане економски способнији и јачи. Али он новаца нигде, у таквој нужди, наћи не може, без великога интереса, који премаша сваку добит од тако узајмљеног новца. У тој нужди, обманут привидним спасењем, баца се он у наручје зеленаша, и банкара, који му позајмљују новац са великим интересом, и тај дуг, односно тај зајам, учињен под таквим условима, бава у економско и политичко ропство зајмо-примаоца, и као такав постане играчка и средство капиталиста банкара у њиховим разноврсним економским и политичким предузећима. Колико је тај такав банкарски посао рентабилан, и колико су наши земљорадници приморани да се задужују разним банкама то се најбоље види по томе, што нема у нашој држави мало развијеније варочице, а већ о великим економским центрима и да не говорим, у којој нема најмање по две, или три банке, а често има таквих банака у таквим варошицама и по седам, осам и више.
    Отуда се јасно види, да земљорадник под оваквим економским условима мора изгубити и то мало својине, што има, и ићи у надничаре, ако му се што пре не притече у помоћ. Такво пропадање ситне својине и такво нагомилавање крупних богаташа на једној, и надничких радника на другој, страни, није корисно ни за једну класу друштвену нашега народа; на против, то може имати само врло великих и недогледних штетних последица за цео наш народни и друштвени живот, као што нам то сведочи прошлост, и садашност многих културних народа, који су проживљавали, или сада преживљују овакву фазу у своме економском развитку. И баш због тога, што се ми можемо користити доживљајима других народа, у овом погледу, ми треба да нађемо пута и начина, и свесном акцијом нашега народа и наше државе да отклонимо те узроке, који би могли утицати на живот нашега народа, да се у своме развитку креће у том правцу, који с једне стране води крајњој сиротињи, а с друге крајњем и великом богатству, и тиме изложи наш народ перманентним трзавицама, и потресима. Бити свестан таквих узрока, који воде таквим последицама значи у исто доба наћи и отклонити такве узроке. Мора се признати једна жалосна чињеница, да су банкари и крупни богаташи код нас толико слепи, да не могу увидети како са пропадањем ситне својине ни њихова крупна својина није сигурна од пропасти! То њихово слепило, резултирано из страшног егоизма, још их више подстиче, да своје класне интересе истичу над интересима целога народа и државе, и да теже, да све снаге друштвенога живота у нашем народу подчине тим својим интересима.
    Међутим, ми морамо учинити све, да нашег земљорадника спасемо од пропасти; јер је наша земља стварно земљорадничка, и пропашћу његовом доводи се у питање опстанак целога нашега народа, и наше државе. Али при том не треба мислити, да ће нашег земљорадника из ове економске кризе, у којој се данас налази, спасти нечије милосрђе! Сам земљорадник мора бити, на прво место, свестан свога економског положаја, и старати се, да тај свој положај поправи. Тај положај његов може се у неколико поправити једино на тај начин, ако се, било на подлози каквог већег зајма, или уношењем редовних позиција у државни буџет, оснују кредитни заводи, који ће давати земљорадницима зајмове са малим интересом. Овакви кредитни заводи ослободили би земљораднике од зеленаша, и банкара и подигли не само његову економску, већ и моралну и политичку снагу. Земљорадник би тада могао, да купи боља средства за рад, да побољша квалитет земље и стоке, и да на тај начин појача производњу, и побољша квалитет тих производа. Тиме би он постао способнији, јачи и отпорнији у економској борби, а политички би такође постао самосталан и постојан.
    Оснивању оваквих кредитних завода неоспорно би били противни сви зеленаши и банкари у нашој земљи; јер би оснивањем таквих кредитних завода од стране државе били умањени, а делом и потпуно уништени њихови стални дохоци, који им данас падају у касе у облику великог интереса на позајмљени новац. Тако би многе банке престале да функционишу, чим би се основао такав кредитни завод. Али та чињеница, што би таквом кредитном заводу били противни зеленаши и банкари, не треба да буде разлог, да се не ради у правцу оснивања таквих кредитних завода. Оснивање таквих кредитних завода одговара општем интересу нашега народа, и сами банкари, када би могли да схвате дубоки смисао и социјални значај таквих завода, увидели би, да у том општем интересу лежи и њихов интерес. Да је то заиста тако види се отуда, што ни банкари ни зеленаши, ни крупни капиталисти ма које врсте било, не могу имати ни мира ни спокојства, а још мање сигурности у оно, што имају и што зараде, ако живе у једном друштву, у ком су економски односи тако затегнути да воде народни живот разним потрзима и несигурној будућности.

Извор

1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 1, стр. 6–9.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Чубровић, умро 1942, пре 84 године.