Пређи на садржај

За срећна пута

Извор: Викизворник
За срећна пута  (1872) 
Писац: Јован Јовановић Змај


Анђелићу, враже мали, ко те створи? од чега ли?
Да л’ од злата ил’ од сребра, ил’ вуковог левог ребра. Л. К.

Ветар, зима, пути клети —
Куд ћеш на пут, оче „свети”?
Куд по ветру, снегу, блату!
Каква ј’ нужда, каква сила —
Сад је сваком кућа мила,
Свака ј’ тица у свом јату.
Шта те гони пртит’ пута
Де ни вучја нема тр..а?
Снег, ко покров презирања
Завејо је вучје стопе
Некадањег маширања.
Та каква је нужда љута
Да се сада лаћаш пута?
Зар те није стра од ветра,
Оштра ветра, који брије?
Та још може бити чуда
И ћораве Анђелије!
Ветар, зима, пути клети —
Куд ћеш на пут, оче „свети”?
— Ил је можда нужда прека —
Народ стигле ране љуте,
Те је упр’о очи у те
Па од твоје руке чека
Тешком болу брза лека?
Онда иди, онда лети,
Иди, лети, оче „свети” —
Шта су снези? Шта су смети?
Шта ј’ беснило врага клети?
Ти им мораш одолети.
Иди, оче, — иди, мати,
Благослов те српства прати,
Он ће теби снаге дати,
Иди брзо, па се врати —
Ми ћемо ти спасом звати.

Али, „оче”, „свештениче”,
„Достојниче”, „праведниче”,
„Један божи угодниче”,
Заклетниче, — самртниче,
Народ нешто друкче виче…
Ако ј’ тако ко што веле
(Куку, леле!)
Пре нег пођеш на пут криви
И на савет нечастиви,
Пре нег пођеш међ Мађаре
Скини свете адиђаре:
Камилавку с русе главе,
И одело светог Саве,
Распетије скини с груди…
Међ Мађарма има људи,
Који само туђе газе,
Ал свој образ брижно пазе,
Радо јаше туђе кљусе
Ал издајства — гнушају се.
Па кад виде, шта си, ко си,
Шта те води, шта те носи,
— Српска клетва, српски јади —
Може когод
Да се сгади.
Па би била љага чину
И срамота за аљину,
Стид би био руву светом,
Спаситељу разапетом
Да се каква боља душа
На издајство твоје сгнуша,
Да са места свога скочи,
Па ти пљуне међу очи.

Извор

[уреди]

Жижа, у Панчеву 20. јануара 1872. Година I, број 9. стр. 33.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 122 године.