Зашто?...
| Зашто?… (1901) Писац: Јован Дучић |
К’о побожни Браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И свештени пеп’о ветар не раздува —
Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојника мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала и ја да сам плак’о:
Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јављала се тајно!
Како ли је срећна душа која знаде
Бити свијет за се — к’о звезда небеска
Бачена у свемир што самотна блеска
Док светова крај ње блуде мириаде…
И мора светлости сјају и трепере,
Векови протеку кроз пространства сјајна —
Ал’ њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере!…
И зашто не оста твоја књига мала
К’о гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскврнила није
Ни безбожна грдња ни бестидна хвала?!
И ценећ’ значење својих светих мука
Без лире, без гласа, исповести твоје —
Зашто ниси срце прогутала своје
К’о Белерофон, гордо, без јаука!?
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. јул 1901. Књига III, Бр. 2. Стр. 101.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|