Залазак сунца (1901)
| Залазак сунца (1901) Писац: Јован Дучић |
Још бакрено небо у висини сија
И црвѐни река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак промуклијем гласом;
Ал’ над долинама док још небо букти
Цвет водени већ је засп’о над таласом.
Опет једно вече . . . И мени се чини
Негде далеко, преко трију морâ,
При заласку сунца, у првој тишини,
Тужна, у сенци смарагдових гора —
Бледа, к’о Анђео, непозната жена
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме . . .
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се живо јато галебова,
У бокору мртвих, доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова . . .
Два грдна Сфинкса, према небу златном,
Стражаре немо и безгласно тако
Док она плаче . . . А за морским платном
Залази сунце побожно и лако.
И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде . . .
Верност јој збори са бледих усница,
Силна к’о самрт, к’о љубав без наде . . .
Ах! не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи!
Јер ја бих плак’о, ја бих вечно плак’о,
И никада се утешио не би . . .
Види још
[уреди]- Залазак сунца (1929)
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. јуна 1901. Бр. 6. Стр. 425.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|