Заклиње се, а куне другога

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Заклиње се, а куне другога

     Сиђели пе-шест људи љети у једној башчи и опазе једнога сељака, који по крај башче пролажаше, па он њих не видећи ускочи у башчу те убере једну лубеницу (иначе дињу) и изједе је. Скочи на њ башчован и повиче: лупежу! што ми лубеницу поједе. А он му се закле: погинуо прије довече, ако сам. Питање: је ли се они сељак заклео криво али не? —
Како није, кад су сви они људи виђели, и башчован га ухватио, и коре од лубенице пред сељаком нашао? — Није истина, јер се лупеж не закле: ако сам, ја погинуо прије довече! него: погинуо (т. ј. ти башчоване) прије довече ако сам.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 196.