Загонетка Америке
| Загонетка Америке (1945) Писац: Димитрије Љотић |
Ових дана је новоизабрани Патријарх руски Алексије упутио посланицу у којој је напао Папу.
Напад је извршен на једном војнополитичком питању: Папа тобоже спречава савезнике да униште фашизам у Европи.
Ова посланица свакако не изгледа умесна, и то прво зато што је мало умесно да Патријарх напада Папу због једног војно-политичког питања, — а друго зато што није напад уопште основан. Нарочито пада у очи да то патријарх чини тек што је сео на патријаршијски престо.
Нама се чини да баш због свега тога можемо рећи: није то патријарх учино по својој иницијативи већ по наређењу Стаљиновом. Отуда неукусност напада и журба напада.
Али не напада Стаљин то Папу, већ напада Рузвелта, за кога се тврди да има неке нарочите везе са данашњим Папом и да је сад после Кримске конференције требао да има с Папом важан политички састанак.
Не може Стаљин да напада Рузвелта јер су још савезници. Зато напада Патријарх Папу за кога се верује да утиче на Рузвелта у погледу отпорности бољшевизму.
Чудо је, и зато то називамо загонетком, али Америка заиста показује већу отпорност према бољшевизму од Енглеске.
Требало би да ближа Европи, заинтересованија у Средоземљу, монархична, традиционална, аристократска Енглеска, покаже кудикамо већу отпорност од Америке. А оно баш обрнуто: Америка показује оно што би требала да покаже Енглеска.
Не умемо данас одавде ту загонетку одгонетнути. Али се не варају ипак они који констатују да Америка данас далеко више показује такав антибољшевички став.
Ту скоро ухвате словеначки домобранци неке америчке падобранце. Обрадују се ови кад чују да то нису партизани и отворено ту радост показују. На ово ће домобранци да им кажу да се не радују толико, јер ће они морати да их предају Немцима. „Ништа зато”, одговоре Американци, „предајте нас Немцима, само кад нисмо код партизана.” То показује какво је масовно расположење у америчкој војсци, јер се радило о петнаестак елитних америчких авијатичара и сви су били у томе једнодушни.
Али има других јачих чињеница које говоре о том отворенијем ставу антибољшевичком Америке. Ево неколико примера о томе:
Кад је, после 18. јануара т. г., настао врхунац кризе у Лондону поводом споразума Тито—Шубашић, Грју, подсекретар министарства Спољних послова, дао је светским новинарима следећу изјаву: „Нажалост у погледу Југославије наша политика није истоветна са политиком Енглеске. Америка налази да изјаве Краља Петра (о споразуму Тито—Шубашић) нису нимало претеране.” Кад се пореди са овом изјавом говор Черчила од 18. јануара т. г. у ком је он безобзирно стао на страну „свог пријатеља Тита” (о чијим пријатељима у Грчкој он исто тако отворено и безобзирно говори да су разбојници), онда се тек може разумети сав значај ове изјаве Грјуове.
Тај исти Грју пре неки дан опет је дао изјаву пред светским новинарима и ту рекао: „Да се не може рећи да слободу...[a] народима Совјетске трупе, кад Совјетска влада у те земље не пушта представнике слободне светске јавности.”
Скоро истовремено са овом изјавом дали су представници најјачег америчког радничког синдиката изјаву: да не могу узети учешћа у раду светског конгреса радничких синдиката у Лондону кад су тамо присутни представници синдиката који нису изабрани слободно од радника, већ стварно наименовани од влада или партија које врше стварно диктатуру у тој земљи, чиме је очигледно циљано на Совјете.
Али у том погледу је можда најкарактеристичнији допис америчког амбасадора Балита у часопису „Лајф”, од пре шест месеци, допис под насловом „Свет гледан из Рима”. Важно је при том знати да је Балит пријатељ Рузвелтов и да је допис послао после више аудијенција код Папе. У том допису, Балит звони на узбуну због опасности бољшевизације Европе. Он ту не говори о потреби обарања Немачке, већ о потреби стварања једне коалиције западних народа ради спречавања бољшевизације.
Овај допис је изазвао највећу сензацију у светској јавности. А Москва је напала ове „дрско подметање једног окорелог представника капиталистичке реакције”.
Ето то су чињенице којих се сећамо и поводом посланице Патријарха Алексија.
Све то показује да позади разних конференција и декларација напредује полако али сигурно, отпор према бољшевизму и код оних који су толико учинили до сад за његово напредовање.
Не умемо објаснити откуд је то напредовање веће у Америци него у Енглеској, као што смо напред рекли.
Али разлога, иако их не знамо, мора бити. Могуће да они леже у личности Рузвелтовој (иако је...[b] окружен и упливисан Јеврејима) односно у личности Черчиловој.
Што не знамо данас, сазнаћемо једног другог дана.
Главно је да напредује оно што треба да многим народима врати слободу — одузету под изговором ослобођења.
Напомене
[уреди]Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.