Завера

Завера  (1943)  Писац: Велибор Јонић

Англо-американци као да терају шегу и са нашом емиграцијом и са целим српским народом! Прво су, „у знак захвалности”, отерали Симовића и пучисте; затим су остале наше политичаре у емиграцији назвали „реакционарском кликом”; усто су Дражу Михајловића оставили на цедилу претпостављајући њему партизане и „маршала” Тита; да би најзад и сам престо Краљев довели у питање, остављајући да се сам народ после рата изјасни о облику владавине.
Какав пак српски народ треба да изгледа после рата најбоље се види по томе, што његово „спасење” треба да донесе Хрват Јосип Броз са Мошом Пијадом као претставником Срба! Народ који је као своје претставнике имао своје најбоље расне синове: једног Обилића, једног Карађорђа, једног војводу Путника, треба сада да спадне на једног опскурног београдског Јеврејина!
Све је то једна страшна и одвратна завера против самог постојања српског народа! Та је завера почела још онога дана када је Југославија за туђе интересе гурнута у рат, с тим да српски народ својом крвљу плати рачун те безумне авантуре. Но и то им је било мало. Преко Лондонског радиа свакодневно Срби су позивани на устанак, на саботажу, а колико јуче чули смо из уста емигрантске владе у Каиру да су све то несрби саветовали Србима, јер она није имала никаквог јавног средства за општење са српским народом.
И као врхунац ове трагикомедије долази одлазак Брозове делегације у Каиро да позове Краља Петра да дође и да се као номинални шеф стави на чело партизанског покрета и партизане, састављене од белосветског комунистичког олоша, поведе у борбу против свог властитог народа! Сличан цинизам светска историја још није забележила.
Мисле ли Англоамериканци одиста да су српском народу свраке попиле мозак или пак ствари терају до бесмислености како би се и последњи залуђени Србин најзад опаметио? Или све то чине ради тога како би прикрили јаз који између њих и Совјета постоји давно пре састанка у Москви?
Добро би било кад би се не само српски народ већ и остали европски народи позабавили мало овим питањем. Онда би престали да наседају англосаксонском егоизму, који је себе ради готов да жртвује и Европу, и њену цивилизацију, па и само постојање европских народа.

Извор

Српски народ, 18. децембар 1943. Стр. 3.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Велибор Јонић, умро 1946, пре 80 година.