Живот и обичаји народа српскога/8
| ←Игре | ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Закон или вјера |
Додатак→ |
Закон
[уреди]И у Кршћина. (Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу.)
Пост
[уреди](И ово се тако нашло у рукопису на празноме листу.)
Попови и калуђери
[уреди]У Србији попови до сад нијесу имали једнакијех хаљина, него су се носили како је који хтио и могао (као и остали људи, осим црвенијех капа); браду понајвише су имали, а гдјекоји су је и бријали, особито док су још млади. Онамо један поп држи по неколико села, па кад су свечари у ком селу, онда иде онамо сам, и носи кашто водицу по селима, као н. п. око богојављенија, чисте недјеље и т. д., а у осталијем догађајима (н. п. кад је ко болестан, кад се роди дијете и т. д.), кад коме затреба поп, треба да му иде кући да га зове; ако ли га не нађе код куће, а он треба да иде за њим по нурији да га тражи (тако може кашто човјек ићи за њим три дана докле га нађе). Кад су понови код своје куће, они раде сваке послове домаће, н. п. ору, копају, крче, косе, цијепају прошће и т. д. као и остали сељаци; као што се приповиједа да је дијете казало попу кад га је видјело гдје враћа говеда: „Попо! зар и ти чуваш говеда?" А он му одговорио: „Е мој синко! те још да су моја!" Онамо су калуђери још старији од попова, јер су богатији и одјевенији, и боље разумију црквена правила, јер чешће чате у цркви и служе летурђију, а попови гдјекоји служе летурђију од године до године. У Црној Гори никакав поп нема браде, а и капе су им као у осталијех људи, и носе оружје као и остали људи, и тако се од осталога народа изван цркве ни по чему не разликују, а у цркви се и кад не служе разликују по томе што не скидају капа. Онамо и попови иду у чету и бију се с Турцима као и остали људи и као главари ваља да предњаче, а гдјекоји су и народне старјешине, н. п. војводе (као што је и за времена Карађорђијева у Србији било војвода попова, н. п. прота Матије Ненадовић у нахији Ваљевској, поп Филип у нахији Студеничкој, Рачански архимандрит Мелентије у нахији Сокоској био је управитељ од цијеле нахије, који се звао комендаш). Данашњи попови наши у војводству а по њима гдјекоји већ и у Србији стиде се свога имена поп, и ишту да им се мјесто њега рече парох или свештеник.
Молите се Богу
[уреди]Срби се обично моле Богу три пут на дан: ујутру кад устану, увече кад хоће да вечерају, и послије вечере кад хоће да спавају. Ујутру се моле Богу кад које устане, послије вечере кад које доспије да спава, а пред вечеру сви се моле заједно: мушкарци (по што се умију јер се обично свагда пред јело умивају по рукама, а по варошима и послије јела, као и Турци) стану напријед а жене и дјеца за њима, и ни једно не смије престати ни сјести док старјешина не сврши. Они се не моле Богу једнако, него што које зна, оно и говори (шапћући, само старјешина може говорити мало побоље, да се чује), и што жели оно и иште (н. п. ја сам слушао како се моја мати моли Богу за мене и за мојега брата, да јој будемо живи и здрави и срећни. Тако сестра ако је спремила брата на војску, моли се Богу да јој здраво дође и т. д.); многи овако почињу: „Да се са страхом помолимо и поклонимо Господу Богу и Богородици, благоме Ристу и частноме крсту." Уочи недјеље и уочи великијех празника запале воштану свијећу и прилијепе за зид, па узме старјешина ватре и тамљана, те окади најприје свијећу (и икону ако имају), по том се окаде сви редом, и моле се Богу према свијећи. Осим тога Србин има обичај рећи: „Боже помози" и прекрстити се, кад сједе за трпезу да једе, кад хоће да устане иза трпезе (али тадај каже: „Бог да поможе и да наспори"), кад хоће да се напије ракије или вина, кад хоће да леже спавати, кад хоће да узјаше на коња и кад кихне; кад што почиње радити, онда само рече: „Боже помози" а не крсти се, тако и кад хоће да се напије воде, кад зијевне и кад уздахне, онда рече: „Боже милостиви ти помози," или „Жива Богородице ти помози"; а кад уговара што да ради, или да иде куда, онда рече: „Ако Бог да" или „Ако Бог да здравље," и т. д.
Молитва
[уреди]Код Срба кад се које разболи, слабо траже љекара, него попа или калуђера да му чати молитву малу или велику: мала се молитва чати од главе, од грознице и од другијех којекаквијех малијех болести; а велики, кад човјек није при себи, него бунца и плаши се. Мала је молитва до скора била у Србији за марјаш, а велика за грош, а сад ваља да су и оне поскупљеле.
Школа
[уреди]У данашњој Србији од прије до године 1804. ни у сто села није било свуда једне школе, него (који су мислили бити) попови и калуђери учили су по манастирима код калуђера или по селима код попова. Код свакога намастира било је по неколико ђака, па који су мањи, они су љети чували козе, овце, јариће, свиње, садили и пљели лук, ишли уз плуг, купили сијено, шљиве и т. д., а већи су ишли с калуђерима по писанији; а зими пошто би сви ујутру донијели дрва, и потом већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у каку собу (која се у Троноши звала џагара) те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче читати, или би сваки учио код свога духовника. Многи љети забораве што зими науче, а тако су гдјекоји учили по 4 по 5 година, па још нијесу знали читати. Попови су обично имали по једнога или два ђака, који су такођер чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима. Ако ли би гдје у нахији