Живот и обичаји народа српскога/6

←Јунаци и коњи њихови

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Постање гдекојијех ствари

Игре→

Село

У Србији су велика села која имају око сто кућа, а има села и од 15 кућа, али их највише има од 30 до 50 кућа. По брдовитијем мјестима тако су куће раздалеко да је село од 40 кућа веће од Беча н. п. у једном потоку стоје неколике куће, па онда (гдјешто по сахата или читав сахат далеко) у другом неколике и т. д., па се све зове једно село (докле год његова земља држи, које се врло добро зна; тако људи из два села могу бити сусједи). А по равни (као н. п. по Мачви и по Браничеву) доста су честе куће по селима, али опет нијесу у реду, као н. п. по Сријему и по Њемачкој, него растркане (као и по варо-шима по Турској) по пољу. За владања кнеза Милоша по Србији брат његов Јефрем нагонио је Мачване особито по селима око путова да граде куће у ред, а то се по том почињало и у Шумадији, али сад о том већ не мисли нико више. Онамо се човјек под владом Турском могао преселити из једног села у друго кад му је драго било, нити му се требало јавити ономе спахији из чијега је села полазио, ни ономе у чије је долазио, кућу своју могао је продати или раскопати а вотњака и винограде могао је долазити те брати сваке године, а спахији давати десето; а у оном селу гдје је долавио, могао је начинити кућу по пустој земљи гдје му је драго било, и себи крчити њиве и ливаде, и садити вотњаке и винограде колико му је драго било. Кад би спахија дошао у село да купи главницу, и стао из тефтера звати све сељаке редом по имену, онда би му сељаци казали: „Тај се оселио", или „Овај се доселио." По равни, особито по голетнијем мјестима, врло су куће рђаве: понајвише покривене су кровином или лубом; али по бреговитијем мјестима има кућа врло лијепијех и тврдијех; многе су подзидане каменом, а понајвише су покривене даском (шиндром); соба нема свуда, него се зими понајвише грију код ватре, а спавају по вајатима, и онако у кући; димњака нема готово нигдје по селима (осим у Мачви поред Саве и у Браничеву гдјешто око Дунава и на Влашкијем земуницама), за то се кашто пуши у гдјекојијем кућама да хоће очи да испадну од дима. У Србији само око Сокола сједили су Турци у неколико села, а по осталој земљи сједили су по селима само Срби а Турци по варошима; а у Босни има и Турскијех и Кршћанскијех села.

Кућа

(Овај се натпис нашао на празноме листу).

Задруга

По тријесторо чељади слушао сам у Србији да се налази у једној кући; али су ми у Далмацији у Косову показивали човјека из села Риђана, по презимену Трифуновића, који има шездесет и двоје чељади, међу којом је тринаест жена с мужевима и двије удовице. О Божићу и о крсном имену и кад кога жене састану се сви у кући, а онако живе по планини и по пољу, а старјешина понајвише у млину. Ова кућа има око хиљаду и четири стотине коза и оваца, до педест говеда и четрнаест коња, и плаћа на годину двадесет и један талијер траварине и око тридесет талијера у име десетка.

Кућни старјешина

Кућни старјешина влада и управља кућом и свим имањем, он наређује дјетиће и момчад куда ће који ићи и шта ће који радити; он продаје (с договором кућана) што је за продају и купује што треба купити; он држи кесу од новаца; и брине се како ће платити харач, порезу и остале дације. Кад се моле Богу, он почиње и свршује. Кад има каквијех гостију у кући, старјешина се сам с њима разговара, и он с њима руча и вечера: у великијем кућама, гдје има много чељади, најприје поставе на једној софри старјешини и гостима (којијех у таковијем кућама има готово сваки дан), а на друго дјетићима и момчадма која раде у пољу, па онда вечерају жене и дјеца. Старјешина није свагда најстарија годинама у кући: кад отац остари, он преда старјешинство најпаметнијему својему сину (или брату или синовцу), ако ће бити и најмлађи; ако се догоди да који старјешина не управља добро кућом, онда кућани изберу другога. Старјешина се зове који управља којим селом (сеоски старјешина), т. ј. кнез или кмет какав) или читавом нахијом. У вријеме Црнога Ђорђија сваки је војвода био старјешина у својој кнежини, а Ђорђије је био старјешина у свој Србији.

Јела

(Овај се натпис нашао на празноме листу).

Кнез

Под владом Турском у Србији свака је кнежина имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскијех кнезова звао и оборкнез, вилаетски кнез, на некијем мјестима башкнез и велики кнез; гдјекоји од оваковијех кнезова, особито по онијем мјестима куда се нијесу претресали због ратова, имали су и царске берате и звали су се бератлије. До нашијех времена највише су се налик на старе кнезове одржали Рашковићи у Староме Влаху и Карапанџићи у Крајини Неготинској. Кнештво Рашковића почело је пропадати како су два патријара наши из Пећи избјегла с народом у државу Аустријску, и по том мало по мало до данас је пропало са свијем. Карапанџићи су се одржали до времена Карађорђијева. Приповиједа се да су они имали такови ферман да на Крајину Неготинску не смије Турчин наступити с поткованијем коњем. Да речемо да је ово само народна приповијетка, или је истина да у Крајини Неготинској нијесу Турци судили ни управљали, него кнез, који је сjeдио у Неготину; он је купио и порезу и остале данке од народа, па новце колико је било одређено давао је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград. Овакови кнежински кнезови по Херцеговини се данас зову је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград. Овакови кнежински кнезови по Херцеговини се данас зову војводе. Кнештво је ово остало од оца сину, као војводство у Херцеговини данас што остаје, и баш кад би Турци какога кнеза окривили и погубили, опет су му сина (или ако сина нема, брата) на његово мјесто постављали. Што је год везир хтио од народа да иште или народу што да јави, или је народ имао што од везира да иште, то је све бивало преко овијех кнезова; кад је долазио нови везир, ваљало је да га кнезови с кметовима дочекају с добро дошао (и у овакијем догађајима везири су им кашто поклањали бињише). Порезе је паша ударао на нахије, па су их кнезови између себе разрезивали на кнежине, а по том сваки кнез у својој кнежини с кметовима на села, а кметови са сељацима на људе. Кнезови су, понајвише с Турцима, порезу купили и паши предавали: кнез је имао уза се и по неколико пандура; он је кашто и судио људима за којекаке ситнице, али их могао натјерати да пристану на његов суд; дужан је био кад је год требало за људе из своје кнежине молити се код Турака, и за то је ваљало да је рјечит и слободан. Сви су оваки кнезови били сељаци и у домаћему животу слабо су се разликовали од осталијех сељака. Колико сам ја за времена Турскога виђао кнеза Јадранскога и гдјекоје из нахије Шабачке и испреко Дрине, носили су плаветне чохане чакшире и од такове чохе ђечерме, гдјекоји са сребрнијем пуцима, за појасом по два пиштоља и нож, сврх свега тога куповни гуњ, на ногама црвене чизме и на глави фес одоздо од зноја мало улијепљен; само су Карапанџићи седили у вароши и били прави варошани. Овакијех кнезова било је до скора и у Срему и у Банату и у Бачкој, особито како су Срби с Патријарима из Србије амо пребјегли. Вршачки оборкнез Арса умръо је нашега времена. И за времена Карађорђијева у свакој кнежини био је поред војводе оваки кнез, али је војвода био прави господар, и кнезовска је власт била готово још мања него под Турцима, али кад су се посланици слали у Цариград или на каке друге разговоре и договоре с великом Турском господом, свагда су се кнезови звали, и још с додатком из које су нахије. За времена Милоша Обреновића по кнежинама су били кнезови као и под Турцима, само што су не само порезе и остале данке купили, него и народу у свачему судили и заповиједали и народ им радио, и што им је мјесто паше Милош био господар, а и нахије су имале по главнога кнеза, који је био над свима кнежинским. Кад су се послије поставиле судије по нахијама и они су се звали кнезови н. п. кнезови суда Биоградскога, кнезови великога суда и т. д. И сам Милош првијех година својега владања звао се и потписивао врховни кнез, докле га његови писари и друге удворице нијесу на говорили да се назове књаз. Милош готово на свршетку владе своје укине имена кнез и кнежина у Србији са свијем а кнежинске старјешине назове капетанина, нахијске сердарима или некако још друкчије, а кнежине срезовима, и тако овијех имена у народу онамо нестане са свијем. У Црној Гори у свакоме племену има кнез, за којега се може рећи да је по госпоству у земљи трећи; први је сердар, иза сердара је војвода, а ива војводе кнез. И онамо ово кнештво остаје од оца сину као и сердарство и војводство. Осим кнеза од кнежине свако је село у Србији имало свога сеоскога кнеза за којега се може рећи да је био од данас до сјутра, и осим гола имена да више ништа није имао; у многијем селима само су онда постављали кнеза кад је ваљало порезу купити, а послије га нико није кнезом ни звао. За времена Милошева укине се име и овијех кнезова и мјесто њих остану само кметови. У Сријему, у Бачкој и у Банату по паорији сеоски су кнезови још и данас: онамо обично села или опшитине (и по варошима, н. п. у Вуковару) избирају кнеза сваке године па он у договору с кметовима управља сеоскијем пословима.

Кмет

У Србији су се кметови звали знатнији сељаци; оваковога кмета од прије нити је могао ко закметити ни раскметити, него ко је био поштенији и паметнији а особито рјечитији од осталијех сељака, био је кмет. Кметови су се скупљали на различне договоре како сеоске тако и кнежинске и нахијнске и на такове молбе и одговоре ишли су Турцима. Кашто су сељацима и судили за којекаке распре кад би их парци позвали, као н. п. кад се породице дијеле или кад стока једнога потре љетину другога. За владања кнеза Милоша Обреновића кметове стане постављати већа власт, и тако сад свака општина има око три кмета, међу којима је један најстарији, и који се старају у општинској кући, која се зове судница, и сељацима суде за којекаке ситнице, па које парце не могу намирити оне шаљу нахијнскоме суду. Осим тога они купе порезу и предају одређенијем старјешинама, објављују сељацима уредбе и заповијести од веће власти и пазе да се она извршују, и могу кривцима, особито немирнима и који не ће да раде него се скитају, ударити до десет батина, одређују људе на државни или општински посао и т. д. Они имају од пореске главе по цванцику плате на годину (али свака пореска глава не даје то свакоме кмету, него по толико за сву тројицу). У Црној Гори кметови се зову судије које парци изберу да им што пресуде; оваковијех кметова бива обично по 12 са сваке стране, и свака страна своје избира, па докле кметују дотле се и зову кметови. У Босни се зове кмет сељак који сједи на туђој земљи и у туђој кући. Онамо врло мало има људи по селима коју имају своју земљу и своје куће, него су оваки кмети. Од овијех кмета нијесу господари спахије, него читликсахибије, које се онамо вову аге. Кмети плаћају агама како се погоде н. п. ако су агини волови и он да сјеме, онда му кмет од љетине даје половину, а кад су волови кметови, треЋину, и т. д. Прије свега спахија од љетине узме десетак, по том се извади сјеме, било агино или кметово, па онда кмет и ага дијеле остало по погодби. Кмет је дужан агинско однијети у варош агинској кући макар гдје било. Према погодби од жита кмет даје аги и од осталијех ситница, а нешто и у новцима. Готово сваки ага има у овоме селу особиту кућу за себе, у коју излази љети, понајвише пред јесен, на теферич, и онда су га кмети дужни особито слушати, а и осим тога кад им што заповједи, не могу му одрећи. Који ага има много кмета онај има и по селима своје субаше, којима кмети ваља особито по нешто да дају. Ага може својега кмета са своје земље и из куће кренути кад му је воља, пошто сабере посијану љетину, а и кмет по правди могао би оставити агину земљу и кућу кад му је воља, али је то њему теже, јер н. п. ако је ага велики господар, не смије други да му кмета прими преко његове воље. У Босни има људи и Турскога закона који су оваки кмети.

Војвода

1) Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја.―
Мудар бјеше војвода Момчила.―
Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко.―

2) У Херцеговини и у Црној Гори старјешине од кнежина или племена зову се и данас војводе. 3) За Карађорђијева времена кнежине старјешине и управитељи звали су се војводе: оваки је војвода био н. п. Стојан Чупић у Мачви, Милош Стоићевић у Поцерини, Антоније Богићевић у Јадру, Хајдук Вељко у крајини Неготинској и т. д. 4) И данас у Биограду Турци својега старјешину зову војвода; овај војвода Турке затвора и за мање им ствари суди, а за веће, гдје се тиче чистога суда, шаље и кадији, и кога нађе за право може избити. Првијех година Милошева владања оваки је војвода овако судио и Србима, али сад суди само Турцима. 5) Војвода у сватовима, које понајвише бива ујак младожењин:

Кума куми Дебелић-Новака
А прикума Новаковић-Груја,
Старог свата Сибињанин-Јанка,
А ђевера Краљевића Марка,
А чауша Рељу Крилатицу,
А војводу Обилић-Милоша.

Овога обичаја у Сријему и у Бачкај и у Банату као и многијех другијех сад нема, и у Србији слабо, али у Херцеговини и у Црној Гори и онамо по приморју има једнако. 6) У Хрватској војвода се зове данас тумар, који иде на коњу.

Капетан

У Босни су капетани старјешине и управитељи од градова и од њиховијех околина, и ово капетанство до сад је у њих остајало од оца сину. Оваки је од прилике био и Лека у Призрену. За времена Карађорђијева, пошто се војска била мало уредила, велике буљубаше назову се капетанима, а подручје оваковога капетана звало се срез, у коме је било неколико села и малијех буљубаша. За времена Милоша Обреновића капетанима се назову кнежински кнезови, а кнежине срезовима.

Спахија

У Србији су били, а у Босни и у Херцеговини ваља да су и сад спахије најбољи људи за народ. Босански су бегови готово сами спахије од свијех онијех земаља, и готово сви имају своје куле и дворове по селима у Босни и у Херцеговини, и тамо сједе. Гдјекоји још имају стара Српска подријетла, н. п. Љубовићи, Видаићи, Бранковићи, Вилиповићи, Тодоровићи и т. д., али опет не спомињу радо да су кад Србљи били, премда ни данас не зна Турски ни од стотине један, него говоре српски као и остали Србљи. Спахије узимају десетак од жита и у новцима од ожењенијех глава (око два гроша) главницу (у име десетка од поврћа и од осталијех усјева и другијех ситница). Спахије обично иду у јесен и зими по својим селима, те купе главницу и десетак. Они немају нигдје својијех намјесника по селима нити је обичај да им се што ради. Кад спахија дође у село, он одјаше код каквога газде, гдје је пространа и лијена кућа, па му сви сељаци дају за јело што треба. Слабо који спахија иде по селу да гледа колико је који набрао, него пита, н. п. „Е Радоица! колико си ти ове године набрао кукуруза?" Ако Радоица рече да је набрао 20 товара, а он пита његова сусједа јели то истина; ако сусјед каже да јест, а он онда рече: „Е море на твоју душу." Ако ли Радоица одговори да је посијао доцкан, па убила слана кукурузе, или да је поплавила вода, или побила туча, па није набрао ништа, онда спахија (тјешећи и себе и њега) каже: „Даће Бог до године." Осим поменутога десетка и главница давала се спахијама на винограде шулумина, на свиње жировница (по коју пару од свакога свињчета по колико му се каже да их ко има), на кошнице ко их је држао, од сваке по онолико пошто је онда ока меда, или десету кошницу ко их много има, по нешто на воденице и на казане; али се на многијем мјестима и од овога по нешто узимало у главницу, која за то није била свуда и свагда једнака. Многи се сељаци погоде са спахијама, па им плаћају осјеком на годину: тако су н. п. Тршићани (гдје сам се ја родио) плаћали своме спахији на годину 10 гроша од ожењене главе, па выше ништа (ту му је и главница и десетак за све).

Читлук спахибија

Читлук се у Србији зове оно село које осим спахије има још једнога господара. Господар од читлука зове се Турском ријечи чишлук сахибија, људи који седе на његову читлуку, његове су чифчије или (као што се у Босни говори) кмети, а он је њихов ага или господар. Које село нема читлук-сахибије до само спахију, ондје је земља сељачка, од које су давали спахији десетак на оно што на њој роди; а које је имало читлук-сахибију, он је говорио да је земља његова, али се опет знала баштина свакога сељака и он по правди није могао ни од једнога узети ништа од ње, већ ако кад би кака породица замрла са свимјем. Куће пак и остале зграде све су биле сељачке које су они сваки по својој вољи могли градити и премјештати, и ако би се из села иселили, продати, а и саму земљу ако се је ко нашао могли су продати са онијем теретом као што су је они држали. Читлук-сахибија је узимао од жита деветак, а у име деветка од поврћа и од сијена Тршићани (гдје сам се ја родио) давали су му на пореску главу по пет ока граха, по једну оку тежине и на кућу по јуњгу масла: осим тога беглучили су му љети у пољу, и то од прије највише у недјељу, а послије кад је зулум већи настао, и у друге дане, па не само љети него и зими, кад би му што затребало, н. п. сјекли и носили дрва. Док се беглучило само у недјељу, читлук-сахибија је хранио сељаке, и то врло добро, и младеж је на беглук ишла радо као на мобу, а послије су му беглучили о својој храни и аратосиљали су се беглука. За чудо је да читлук-сахибија у Тршићу (а ваља да тако и по другијем мјестима) није узимао ништа од вина ни од жара ни од воденица ни од казана, као да су његове биле само њиве и ливаде. Гдјекоје су читлук-сахибије имале по селима и своје куће, у које су излазиле с породицом љети на теферич и зими у лов; а гдјекоје и онако без својијех кућа често су у село долазиле, и свагда су их сељаци морали хранити. Гдјекоје су најпослије биле почеле своје чифчије и бити и глобљавати. Читлук-сахибије су своје чифчије чувале и колико је који могао браниле од осталијех Турака; за то у чифчије великога господара није смио нико дарнути, баш и кад би који што скривио. Тако је н. п. у Рађевини у селу Брасини био неки поп Петар (од старине Гаговић из Пиве, али су га ондје због особите хитрине и плахости звали фишеком и фишековићем), који је једног Турчина на путу тукао наџаком а на једнога је код манастира Троноше пуцао из џевердана, па му опет нико ништа није смио учинити, јер је Брасина била читлук Ибрахим-аге Виданћа. Приповиједа се да су од прије и Хришћани многи, особито у Староме Влаху, имали своје читлуке, па им Турци на силу поузимали пошто и за што, и у Херцеговини још се само гдјекоји налазе који су по коју кућу додржали којекако. Ја сам 1838. године био у Спљету с једнијем Херцеговцем из Мостара по имену Христом Периновићем, који је од своје куће ондје био добјежао што је имао неколико кућа од свога читлука, па Турци хтјели да им прода на силу, а он није хтио, него је вољео оставити своју и кућу и баштину и побјећи у друго царство. Може бити да су гдјекоја села још од старине имала оваке своје господаре, али су их највише Турци на силу у различнијем невољама почитлучили, н. п. кад какав човјек што скриви или га Турци за што обиједе па хоће да га погубе, он припадне какоме Турском главару: „Аман ага! не дај ме, твој сам и Божиј до вијека." По том ага рекне те га пусте и он остане његов чифчија. Кад се овако у какоме селу почитлуче неколике куће, остале сељаке ага нуди да му се продаду, па ако не ће, он им затвора стоку кад нађе на земљи онијех својијех чифчија, и глобљава их док му се најпослије и они не продаду. Ја сам запамтно како је Али паша Видаић 1803. године хватао Клупчане те везао и био док му се нијесу продали. Кад дахије у почетку овога вијека по смрти Хаџи-Мустај-пашиној обладају Биоградекијем пашалуком, они се са својијем другарима и помагачима наметну свијем селима и за спахије и за читлук-сахибије, не питајући је ли које село имало прије свога читлук-сахибију, већ ако да је био пристао с њима, и по селима пограде ханове и у њих намјесте субаше, које су од сељака чиниле шта су хтјеле. За оно све што је овдје напоменуто како су у Србији читлуци постали и постајали, и влада је Турска држала да су они против царске воље; тако кад Јадрани на свршетку 1804. и у почетку 1805. године стану с Турцима уговарати како ће у напре-дак под владом њиховом живљети, одмах повичу да не ће читлука, и то им се прими, и за оне двије године (1805. и 1806.), док је Јадар био под Турцима, ниједан читлук-сахибија није смио ни споменути да му је који пређашњи чифчија дужан што дати; тако и за владе кн. Милоша у Биоградском пашалуку од самога почетка ни један се читлук-сахибија није смио показати, а спахије су узимале своје до године 1832. Читлук-сахибије су и у Србији народу биле горе и теже не само од спахија него и од свију осталијех Турака, али су опет оне према Босанскијем читлук-сахибијама биле смиље и босиље. Онамо сељаци немају ни кућа својијех, него сједе као закупници у кућама својијех ага.

Субаша и пољар

(Овај се натпис нашао у рукопису на празному листу.)

Крчма

Крчме су се у Србији, у Босни и у Херцеговини до скора готово само у пјесмама спомињале, а онако их није било нигдје у земљи осим гдјешто по варошима (као н. п. у Сарајеву) и у Србији поред Саве и поред Дунава или по планинама, куд нема села. Кад ко путује преко земље он иде на конак у село, гдје га застане мрак, пред најбољу кућу, па пита може ли ноћити, а домаћин му или ко други из куће каже: „Можеш, брате, с драге воље и добро дошао!" или му каже да не може, јер нема сијена за коње, или друго што, него га упути гдје може ноћити. Кад иде много људи заједно, а они се раздијеле по кућама. Сваки ће домаћин примити радо на конак свакога путника, угостиће га као најбољег свога пријатеља и познаника, н. п. ако се догоди да домаЋин нема у кући ракије или друго што, а он отиде своме сусједу, или чак у друго село, те узме у зајам, и части госта. У гдјекојим газдинским кућама готово сваки дан има гостију, н. п. данас поп, сјутра калуђер, прексјутра Турчин или какав просјак и т. д. Гдје ко ноћи, оданде га ујутру не пуштају док не руча, а на ужину се свраћају путници опет тако по селима; доста пута се човјек сврати у какву кућу, да се напије воде или да запали лулу, а жене га питају да није гладан, и нуде га да сједе мало, да му даду што да поужина. Многи бегови по Босни имају уз кућу особити конак гдје дочекују госте; у таковом конаку може човјек бити ако хоће мјесец дана, даваће му једнако јело и зањга и за коња (без динара, осим ако што поклони слугама кад пође).

Одијело

(Овај се натпис нашао у рукопису на празному листу.)

Занати

(Нашло се такођер на празноме листу.)

Шегрт

Шегрти су у нас, особито у Србији и у Босни, као прави робови. Они носе воду, цијепају дрва (код гдјекојијех мајстора иду с коњем у шуму те и сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јело, перу судoве, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају дјецу и запирају их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове, и кошаре тимаре и поје коње и т. д. Кад који овако неколике године послужи, па дође у кућу нов, онда онај нови овога замијени, а онај стане тобоже радити (као н. п. у Сapajeву), замијењени шегрт иде пред њим пјешице (макар било, као што и бива, из Сарајева у Цариград), па кад пред ханом мајстор сјаше с коња, шегрт ваља одмах да га извода, по том намири и надгледа као и код куће, па ујутру кад хоће да полазе, опремљена пред мајстора да га изведе. Кад шегрт дође на занат, мајстор му између осталога наука каже и то да није само занат н. п. код терзија скројити и сашити хаљину, него да је занат и ватру наложити и јело зготовити и т. д.

Муселим

Гдје је кадија ондје има и муселим (који се гдјешто особито к истоку зове и војвода), па кадија суди, а муселим затвора људе и извршује оно што кадија пресуди, а доста пута муселими чине и без кадијна суда и што им је воља. Ни муселим ни кадија до нашега времена нијесу имали плате, него су своја госпоства још закупљиваљи, па им се ваљало старати од глоба и од мита да живе и за госпоства своја да плаћају.

Глоба

Судије и управитељи у Турском царству дојако су живљели највише од глоба: кад је ко убио човјека, слабо се је тражио крвник, него се искала глоба (крвнина): од прије само од онога мјеста гдје је крв учињена, а послије, да би више изнијело, и од другијех околнијех мјеста; крвнина је ова била најмање хиљаду гроша, па се она није плаћала само кад је ко убио кога, него и кад је човјек пао с дрвета или с коња те се убио, или се утопио у воду или умръо од зиме, или му макар шта било само кад се мртав нашао. Од крвнине није била мања глоба кад би се догодило да дјевојка роди; дијете по свој прилици ова је глоба постала што су се така дјеца највише мртва налазила, али се послије није питало, је ли дијете мртво или живо. Ово су биле као одређене глобе, које су се плаћале у друштву, али мањима, које су многи људи плаћали за себе, није било ни броја, н. п. кад ко што скриви или га обиједе да је скривио или што зло за Турке рекао; а оваке су се биједе често износиле на људе за које су Турци знали или мислили да имају новаца. Кад оваковога окривљеника ухвате и затворе, они одмах или му кажу да ће га погубити или му толико и толико штапа ударити ако не да толико и толико, или му кажу само да ће га погубити, па он послије сам преко својијех ваља да се откупљује, или га само баце у тамницу и метну синџир на врат и ноге у кладе, па још кашто и воду подљевају подањ, па кад му се то већ досади трпљети, он преко својијех обриче откуп и гледа да се избави.

Крв и освета

(Нашло се на празноме листу.)

Крвнина

У Турској је крв Турска 1000 гроша, а Српска (и свакога другог Хришћанина) 1001 грош (тако приповиједају). Крвнину не плаћа само онај који је учинио крв, него све оно село (а кашто и више оближ њијех села ваједно) гдје је крв учињена (кад се крв учини у вароши, онда и Турци морају плаћати крвнину). Крвнина се не плаћа само кад човјек убије човјека, него и кад човјек умре на путу од зиме, кад падне с дрвета, или с кола, те сломи врат, или ода шта му друго он умръо, само кад га нађу на путу или у пољу мртва (такови се човјек не смије прије сахранити док не дођу Турци да га чине ћеш). Турци слабо траже крвника, него ишту крвнину; за то крвник доста пута утече у другу нахију док људи плате крвнину и мало позабораве, па послије опет дође натраг, и нико му се не чини ни вјешт осим рода онога, кога је он убио (а с родом мора да се мири, јер ће убити и они њега).

Хајдук

Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од Турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада Турска боља и човјечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и за то је међу хајдуцима бивало кашто најпоштенијех људи, а у почетку владе Турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данае чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кашто ударе и на кућу коме за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собом докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук не ће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина), хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране, н. п. дођу коме на вечеру па им онај да што, те понесу у торбама што ће јести до сјутра на вече; а кашто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину. Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник, али најприје уговоре кад ће се на пролеће и гдје састати. На зимовницима гдјекоји леже дању по подрумима или по другијем зградама, а ноћу се часте и пјевају уз гусле, а гдјекоји преобучени у просте хаљине чувају стоку као слуге. Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије, то сваки хајдуци гледају да освете макар и послије педесет година. Хајдуци у наше вријеме у Србији носили су највише чохане плаветне чакшире, горе чохане ђечерме и копоран, гдјекоји и доламу зелену или плаветну а поврх свега куповни гуњ; на глави или ће лепоте или фесове или свилене капе кићенке, од којијех су свилене ките висиле с једне стране низ прси, и које је осим њих слабо ко носио; врло су радо носили на прсима сребрне токе, а који их нијесу могли набавити они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце; од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож. У Србији је за владе Турске готово у свакој кнежини био по један буљубаша (Турчин) са неколико пандура (међу којима је било и Срба и Турака), који су гонили хајдуке, а кашто кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру и премда су гдјекоји људи у друштву тјерали и тражили а код кућа их по зградама и по шумама крили, опет се је кашто то догађало да су их хватали и убијали. Кога убију ономе пандури осијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на бедем, а кога Турци жива у руке докопају онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, т. ј. какав велики старјешина Турски изиђе с подоста момака у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру). Тефтиши су особито бивали послије ратова кад многи људи од страха Турскога побјегну у хајдуке. Кад се хајдук насити хајдуковања или га ко намоли и наговори да га га се окани, он се преда т. ј. поручи кметовима те му изваде од наше бурунтију, и онда опет изиђе међу људе, и послије тога нико му не смије споменути за оно што је хајдукујући учинио. Предани хајдуци послије понајвише бивају пандури, јер су се одучили од рада пољскога; само кнез не може бити онај који је био хајдук. Хајдуци држе свој закон, посте и моле се Богу као и остали људи, и кад кога поведу да набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући. „Па зар послије не ћу умријети?" Хајдуци се све држе за велике јунаке, за то у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа показујући да не маре за живот. И предани је хајдук свагда слободнији и отреснији од другијех људи, не да на се никоме, и свак га се прибојава. Кашто по два и по три хајдука повежу и похарају много више људи, али кашто и они ударе на чудо гдје се не надају, н. п. за мога времена био је у Троношком прњавору неки Михаило Шишо, који је као момак ишао кашто уз Троношкога архимандрита Стевана Јовановића и имао је врло добро и лијепо оружје; неколико хајдука договоре се да му ударе на кућу и оружје узму, али Шишо то дозна и још у који ће дан ударити, па наредивши шешану сакрије се за кућу у грах причаник; кад хајдуци дођу пред кућу, он потегне из шешане те једнога обори на земљу, па повиче: „Хај море удрите отуда!" хајдуци остали онда прену куд који и једва се састану послије неколико дана, а Шишо ономе убијеноме осијече главу и однесе Турцима те му даду челенку и бурунтију да може оружје носити свуда (и по варошима). Тако из народнијех пјесама познати Станко Црнобарац кад се 1805. године био одвргао у хајдуке, са шеснаест друга дочека у Троношкој планини уочи велике Госпође два трговца који су из Зворника носили рубу манастиру да продаду; кад хајдуци иза грмова повичу: „Предајте се! баците оружје! не гините!" они то не послушају, него се стану бранити; пошто један од њих погине и другога, који дуге пушке већ није могао напунити него је бацио на земљу, погоди хајдука иза грма у малу пушку за појасом, он с другом малом пушком, коју је у руци држао, потрчи управо на хајдука: „На поље, курво, иза грма!" на њега из пиштоља посред сриједе; хајдук падне, а он нагне у поток и утече; по том хајдуци чујући да из окола црквари гдјешто пуцају из пушака и вичу: „Хај море, шта је то?" побјегну с рубом, а свога мртва друга оставе; трговац пак онај, коме је било име Илија, врати се из потока, те хајдуку осијече главу, па је однесе Турцима те и њему даду челенку и бурунтију као и Шишу. У Босни и у Херцеговини хајдуци се зову и Црногорци и њихови ускоци, који одонуд излазе те људе (понајвише Турке) харају и убијају, пак се опет враћају к својијем кућама. Тако су се звали и они јунаци нашијех пјесама који су од прије, особито у XVI и XVII вијеку, излазили из Млетачкога приморја, те четовали по Турској крајини. И Турци имају хајдука, који се зове кесеџије, али су они коњици и не крију се онако као Српски, него иду и зло чине јавно. Оваки су хајдуци били у крџалије, као што је казано у рјечнику код ријечи ове.

Оклештина

Тако се у Црној Гори зове она плата што се даје онијема који се за другога куну. Онамо се људи не куну као у нас, него они који се заклињу посједају у цркви испред олтара обрнувши се амо у цркву, а они којима се заклињу стану преда њих, те један између њих, који овај посао најбоље зна, узме крст у руку, па онима што сједе стане говорити или управо рећи проклињати их, н. п. „Ако сте ви то учинили па нама кажете да нијесте, да Бог да вам се окамени у жени дијете, у крави теле, у овци јагње, у земљи сјеме!“ и т. д. а они што сједе све ваља да вичу: „Амин! да Бог да!“ Кад овај с кретом изговори све онда је заклетва свршена. Овако се онамо не само куну љиди за оно што управо не знаду, н. п. сељаци за какога свог сељака да није што учинио, него и они који ишту заклетву одређују поименце који да се закуне; кашто се одреди и то колико ће они који се заклињу довести мушке дјеце и посадити у цркви поред себе. Који се оваковом клетвом оправда од чега, онај ваља према имању своме да плати оклештину онима који су се зањ заклињали.

Личити

У Дубровнику викати као телал, н. п. кад ко што изгуби или нађе. Ондје је обичај кад ко што изгуби или нађе, да да слијенцу коју крајцару те викне по свијем улицама шта је изгубљено или нађено, и ако је што нађено, каже се гдје је, него онај чије је да дође и да донесе биљегу (т. ј. докаже) и да узме; ако ли је изгубљено, да донесе и да узме наљежбу. За времена републике био је одређен човјек који је овако лично, и звао се здур. У Црној Гори личити крв на кога, т. ј. казати да ју је он учинио (т. ј. убио човјека).

Заклетве

У нас се људи куну онијем што им је најмилије или најсветије н. п. сестра се куне братом (жив ми брат! или: тако ми жив брат!), мати сином, родитељи дјецом, дјеца родитељима, Богом (тако ми Бога, или: Бога ми!), душом, животом, здрављем, вјером, самртном свијећом, причешћем, црквом или земљом и небом и ватром, а јунаци и коњем и оружјем:

Десница ми не усала рука!
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!

Сок

У Црној гори сок зове се онај који пронађе лупежа који је што украо или како друго зло учинио. Кад се онамо коме што украде, он објави шта ће дати ономе који му лупежа пронађе (и ово што му се даје зове се соџбина). Сок да се не би с лупежем без невоље омразио и да би се ствар тајно свршила, пошаље какога човјека те му каже да неко зна да је он то и то украо, већ нека иде те се мири на лијепо с покраденијем. Овај човјек којега сок шаље лупежу зове се сокодржица. Ако се лупеж поплаши, он иде те се с покраденијем намири, и тако се то сврши тајно да ни покрадени ни лупеж не знаду ко је сок, јер му соџбину од покраденога узме и однесе сокодржица. Ако ли лупеж мисли да се не може доказати, да је он то украо или се узда у се и у своје јако братство, он неће ни да чује што му сокодржица каже; онда покрадени повиси соџбину, а сок ако је за цијело увјерен да је оно прави лупеж украдене ствари, он му опет пошаље сокодржицу. Ако ли лупеж и опет не призна, онда покрадени још повиси соџбину, и тако је повишује три четири пута, да кашто соџбина изиђе већа него што украдена ствар вриједи. Најпослије сок ваља да изиде и пред кметовима да докаже да је онај на кога он говори заиста оно украо; ако он то докаже, онда лупеж ваља да плати осим покрађе и остале све трошкове; ако ли не докаже онда сок ваља да плати.

Мазија

У Србији су до скора кашто вадили мазију, т. ј. кад на каквога човјека реку да је што украо, а он се одговара да није, онда узваре пун казан (или велики котао) воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усјала гвожђа (или камен), а онај на кога веле да је украо, засуче рукаве, па објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно што на њега говоре, не ће се ожећи ни мало; ако ли буде украо, изгореће му руке (ја не знам ни једнога који је вадио мазију да се није ожегао, а знам двојицу што су им руке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра из села Тршића, а и Митру Туфекчији из Рађевине из села Мојковића).

Побратим

У нашијем старијем требницима (србуљама) има особита молитва која се чита кад се ко с ким побратими, и по томе би се могло рећи да је у стара времена побратим много више значио него данас. Црногорци се још братиме у цркви, и нешто им поп чита, а најпослије љубе крст. У Србији пак побратими постану на различне начине: 1) кад ко усну у какој невољи рече коме: „Да си ми по Богу брат!"; 2) кад ко на јави побрати кога у какој невољи; 3) кад ко побрати кога у цркви, и то највише чине жене и дјевојке: кад се разболи жена или дјевојка, онда избере каквога момка, и оде с њим манастиру или цркви каквој, те јој ондје метне крст (чини ми се на главу, па веже каквом марамом), и поп јој или калуђер очита молитву; по том ако она оздрави, онда онога момка зове братом, и он њу сестром (мени се чини да је ово Бугарски обичај, јер сам ја то први пут видио у Биограду код Бугара); 4) гл. дружичало; 5) кад се једно од једномјесечића жени или удаје, онда друго не смије бити код куће (него га пошљу куд у друго село), нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу. Кад једно умре, онда метну у путо једну ногу мртвога а друго живога, па онда оно живо дозове каквога момка (с којим се пази) и рече му: „Да си ми по Богу брат, пусти ме (или одријеши ме)." Онда онај отвори путо и пусти га, и то су послије побратими (ово само гдјешто чине жене које много гатају и гатању вјерују); 6) многи се прозову побратими, а нијесу се побратили никако; тако Србин када не зна имена коме, а он га зовне: „Еј! побратиме!" - Како год што се човјек у сну или на јави побрати (осим цркве), тако се може и посинити и поочити, а жена посестрити и поматерити.