Живот и обичаји народа српскога/5
| ←Постање гдекојијех ствари | ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Јунаци и коњи њихови |
Живот→ |
Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се, да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и ондашњијех луди. У 72. пјесми друге књиге („Турци у Марка на слави”) пјева се да је у његовом буздовану, којијем је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67. („Марко Краљевић и Муса Кесеџија”) пјева се како је узео у руку суху дреновину „са тавана од девет година”, па кад ју је стиснуо руком, она прела на двоје на троје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много га је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија: прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити. За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав Каравланки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таковоме боју заглибио Шарац у некакој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; у крајини Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такому боју толико људи изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!” На то се Бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен легао те заспао, па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака.”
(Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу.)
(Такођер на празмо листу.)
Тако се у народу зове син кнеза Лазара, који је послије Косовскога боја у Србији владао и који je зидао манастир Манасију. У народу се нашему приповиједа да је Високи Стеван по смрти оца својега побјегао у Московску, па послије неколико година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био и надвладавши их и претјеравши преко мора бацио за њима свој буздован у море говорећи: „Кад овај буздован изишао на сухо, онда се и Турци вратили ано!“ а буздован одмах сам изиђе на бријег; у том му се анђео јави говорећи: „И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог не да.“
Гради, кнеже, биће ти за душу
И за здравље Високом Стевану.
Оссим онога што се у нашијем народнијем пјесмамаа пјева о Сибињањин-Јанку и о његову нећаку Секули, ја ћу овдје да кажем само оно то се о њима приповиједа. Високи Стефан идући с војском из Московске у Србију дође у Будим на конак, и ондје Маџарска господа видећи га онака висока и лијепа зажеле имати од њега порода, и у разговору запитају га да ли би се у војсци његовој могао наћи добар ждријебац да опасе њихову кобилу да би и они запатили тако лијепијех коња, а он им одговори: „Би, за што не би!“ Кад буде у вече они му пошаљу лијепу дјевојку да ноћи с њиме. Кад се он стане изговарати, каже му се да је он то обрекао учинити; тако он дјевојку прими и преноћи с њоме, и сјутрадан у јутру на растанку даде јој прстен и рече јој, ако роди мушко, да му надјене име Јанко, ако ли роди женско, Јања, и пошто дијете одрасте да му да онај прстен. Одатле се он крене и отиде у Србију, а дјевојка послије девет мјесеци роди двоје и мушко и женско, и по његовој наредби надјену мушкоме име Јанко а женскоме Јања. Пошто Јанко мало поодрасте и стане се с дјецом играти, гдје се скаче, он отскаче, гдје се рве, он обара, гдје се камена меће, он одмеће, гдје се трчи, он утјече; за то му стану дјеца завидјети и као подсмијевајући му се говорити да он нема оца него да је копиле. Кад се то Јанку досади он једном навали на своју матер да му каже ко је његов отац; на то му мати даде онај прстен, а кад он уњ загледа и проучи шта се на њему пише, он рече: „Међер сам ја једнога син“ и за то је послије ишао у Србију и био се с Турцима као тражећи своју очевину. Јања се уда а роди сина Секулу, који је у народнијем пјесмама понајвише са својијем ујаком. Приповиједа се да су их Турци један пут тако разбили да се нијесу могли вратити правијем путем у Маџарску, него да су некуда преко Србије и преко Херцеговине само са дванаест људи побјегли у Дубровник; и да су их Дубравчани ондје обојицу измоловали и да се је говорило да два љепша човјека ондје нијесу дошла.
(И овај се натпис нашао на празноме листу.)
Тројан
[уреди]Овако се зову зидине од старинскога града наврх Цера (више Дворишта). Онуда се приповиједа да је у оном граду био некакав краљ Тројан, који је сваку ноћ ишао у Сријем те љубио некаку жену или дјевојку; зато је ишао ноћу што дању није смио од сунца да се не растопи. Кад би дошао к својој љубазници, натакли би коњма зоб, па кад би коњи зоб позобали и пијетли запјевали, он би пошао натраг и до сунца би дошао у свој град. Једном муж или брат његове љубазнице повади свијем пијетлима језике да не могу пјевати а коњма у зобнице мјесто зоби наспе пијесак. Кад се краљу учини да би већ било вријеме ићи, а пијетли још не пјевају, он запита својега слугу јесу ли коњи позобали зоб, а слуга му одговори да нијесу још (јер је само пипао рукама одоздо), и тако се задоцни; кад већ види шта је, он узјаше на коња па побјегне к својему граду, али га у путу стигне сунце; онда он брже боље сјаше с коња, па утече под пласт, и сакрије се од сунца, али (његовом несрећом наиђу говеда те разбуче пласт, и ондје га сунце растопи).
Дукљан
[уреди]У Црној Гори и онуда по околини приповиједа се да је цар Дукљан у Морачи у виру под Везировијем мостом свезан у синџир, који једнако глође, и уочи Божића таман да га преглође и свијет да ужди, а Циганин сваки по једном удари маљем (великијем чекићем) у наковањ те притврди. Од Везирева моста до зидина од негдашње Диоклеје које су у куту између Зете и Мораче (гдје се ове двије воде састају) и које се сад онамо зову Дуке нема више до неколико сахата.
Порча од Авале
[уреди](И овај се натпис нашао на празноме листу).
(Такођер на празноме листу).
(И тај се натпис нашао на празноме листу).
Тамни вилајет или само тама
[уреди]Приповиједа се како је некакав цар дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилает гдје се никад ништа не види, не знајући како ће се натраг вратити, оставе ондје ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: „Ко овога камења понесе, кајаће се, ако не понесе, кајаће се.“ Гјдекоји помисли: „Кад ћу се кајати зашто да га носим?“ а гдјекоји; „Дај барем један да понесем.“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење; онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. Ваљада се на ову таму и оно мисли гдје се пјева:
Па се носе по Косову равном,
Док на таму починуло сунце.