Живот и обичаји народа српскога/4

←Вјеровање ствари којијех нема

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Постање гдекојијех ствари

Јунаци и коњи њихови→

Корњача

Србљи приповиједају да је човјек (прије него је корњача на свијету била) умијесно погачу и испекао кокош, па сјео да једе, а у тај час рупи кум његов на врата, а он онда брже боље метне кокош на погачу па поклопи чанком, и тако сакрије од кума. Кад кум отиде, а он устане опет да дохвати кокош и погачу и чанак да једе, али се оно све (кокош, погача и чанак) претворило у корњачу (што је сакрио од свога кума). И тако постане корњача.

Кумовска слава

Oно што Нијемци на небу зову Milchstrasse (млијечни пут) Срби приповиједају да је постало овако: кум у кума украо бреме сламе, па како га је носио слама испадала и просипала се путем, онако Бог оставио на небу за вјечни спомен.

Каин и Авељ

Гдјекоји приповиједају да су оно Каин и Авељ што се види у мјесецу као некака сјенка, и да их је Бог ондје назначио свијету за углед као превелики гријех што је брат брата убио.

Вукова међа

Знаци од зида без креча и земље, који је ишао од Бијеле горе (више Грахова, преко Цуца, Кчевске планине, поврх Пљешиваца, преко Острога, планине Бјелопавлићске и Мораче доње) до Кучкога Кома. Од једнога краја до другога ове међе пријекијем путем има око четири дана хода; а кад би се ишло преко гудура и литица поред ње, било би много више. Од онога по којега се имену ова међа зове, ништа се више у народу данас не чује, осим што гдјекоји додају: међа Вука махнитога; него се приповиједа да је она овако постала: Била три брата и једна сестра, па сваки од браће хтио сестру да узме за се, а не могући се у томе између себе друкчије погодити уговоре, — један да презиђује планине, други да гради цркву на Дуке, а трећи да саставља ријеку Цијевну с Морачом, па који свој посао најприје сврши, онај да је узме. Трећи брат сврши свој посао најприје и узме сестру ва се, од првога остане ова међа мало недовршена, а од другога у Бјелопавлићском пољу камење, које је вађено у Винићскоме хуму, па гдје стигне глас оне који су га вукли, да је Цијевна с Морачом састављена, ондје га и оставе.

Гаваново језеро

Тако се у Лици зове Plattensee у Маџарској. Онамо се приповиједа да су, мјесто два анђела, Христос и свети Петар дошли пред дворе Гаванове. Кад је слуга казао да би им дао јагње али је у планини у овцама, они му рекли: „Ако ти је на срцу помишљење као што је говорење, сад ће јагње ту бити." И у тај се мах јагње ондје обри. — Пошто они рекну слузи да бјежи оданде у планину, ударе муње и громови, те дворе Гаванове сажегу и ондје постане језеро, у коме, веле, да и сад пијетли поју и звона звоне.

Јабучица

У нас се приповиједа да Адам ону јабуку што му је Јева дала да изије, није прождръо, него је сажватао, па му стала у грлу, и отуда у људи да је постала јабучица, које жене немају (јер је Јева јабуку појела).

Стидак

Ова трава (caucalis grandiflora Linn.) има бијел цвијет, у сриједи мало црвен; Србљи приповиједају да је оно црвено од прије веће било, па сад сваки дан бива мање: јер већ нестаје стида међу људма.

Како је постало име Обилић

Срби приповиједају да је Силни Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту гдје се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају. Кад дођу на оно мјесто, а то дијете код неколико оваца ударило своју сјекиру у кладу па легло на леђа те спава: кад дихне из себе, онда се гране узвијају, а кад повуче пару у се, онда се савијају к земљи. Кад то види цар, зачуди се, па пружи руку с коња да му узме сјекиру, али хоћеш! не може да је извади из кладе. Брже боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом објема рукама да изваде сјекиру из кладе, али је ни један не може ни помаћи. Онда пробуде дијете и запита га цар: „Како ти је име?“ А оно одговори: „Милош.“ „Имаш ли оца и мајку?“ „Мајку имам, а отац ми је умръэ.“ „А гдје ти је мајка?“ „Ето је тамо доље у селу код куће.“ „Ајде да нас водиш кући.“ „Не могу од оваца.“ И тако га којекако намоле да потјера овце и да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видјети шта ће он радити са сјекиром, како ће је извадити из кладе; или ће је онако оставити. Кад Милош крене овце, а он узме сјекиру једном руком и заметне на рамо. Како дођу кући, Милош одмах остави овце и непознате госте, па замакне међу зграде да тражи мајку. Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се гдје не са крије, кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то ту мајка мјеси хљеб, а прибацила десну сису преко лијевога рамена, а лијеву преко деснога, те он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила мајка родила обила јунака!“ — Цар узме Милоша од мајке и одведе га своме двору, и од тога се назове Обилић.

Краса

У народу нашему приповиједа се да се змија у почетку свијета звала краса и имала је ноге, па пошто је Јеву преварила, Бог јој ноге увео и проклео је да се мора вући на трбуху и ко је год види да гледа да је убије и да се више не зове краса, него змија. У народу нашему за змију се још приповиједа да она и сад има ноге али их крије („крије као змија ноге“), и кад би се у процијепу припекла к ватри да би их показала; али ко би их год видио, одмах би умръо.

Кријесница

Тако се у Хрватској зове она мала бубица што око половине љета ноћу лети и свијетли се, и у Србији се зове свишац, у Славонији свишаљка, а у Дубровнику свијешњак. Онамо се приповиједа да су оживљене искре од кријеса и тако да су постале кријеснице.

Јасика

Познато је да лист на јасици помало трепти готово без најмање вјетра. У овој пјесмици која се пјева уз часни пост стоји како је мајка Божија проклела јасику да нема рода никаквога и једнако да трепеће: <poem>

Ој на дјелу на голему

Млога грађа савезана,

Света црква саграђена,

У њој поју до два свеца

Свети Петар и Никола,

Сестрице им отпјевале:

Анђелија и Марија.

Слушала их Божја мајка,

Свако чедо умучкава

И по гори свако дрвце,

А јасике не умучка,

Већ јасика трепетала.

Љуто куне Божја мајка:

„Свако дрво уродило,

„А јасика не родила,

„Већ јасика трепетала

„У сред лета и без вјетра!"

Смрдљика

За ово се дрво приповиједа у Црној Гори да је негда рађало маслинама, на кад је некакав цар о њему објесно права човјека, онда га Бог проклео те је остало овако као што је сад.

Дуван

Срби приповиједају да је дуван изникао из утробе проклетога Арије кад му је испала; и за то кажу да је грехота дуван пушити.

Дечани

О постању манастира Дечана у народу нашему приповиједа се овако: Пошто је дечанскоме краљу отац извадио очи и објесио на концу више градскијех врата, он изиђе слијепу шетњу иза града (Призрена), па га опазио свети Аранђео и сажалило му се, па се створио у орла и долетио те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао „одéчи очи”. Онда краљ прогледао, и на ономе мјесту начинио Дечане.

Цариград

Србљи приповиједају да Цариград нијесу људи зидали, него да се сам саздао. Кажу да је некакав цар ловећи нагазио на мртву људску главу и прегазио је с коњем; онда му глава проговорила: „Шта ме газиш, кад ћу ти мртва досадити.“ Кад то чује цар, он сјаше с коња те узме ону главу и однесе кући; па је код куће сажеже, и оно угљевље од ње пошто се охлади, стуче у прах, па завије у хартију и остави у сандук. Послије некога времена отиде некуда цар, а његова кћи (која је била дјевојка на удају), узме кључеве па отвори сандук и почне по њему нешто преметати; кад нађе онај прах у хартији, види да је некакав прах, али не зна какав је, па онда метне прет на језик те покваси, па умочи у онај прах, и лазне мало да би дознала што је; по том га опет завије у хартију као што је и био, и остави у сандук, а она од тога часа остане трудна. Кад се послије стане истраживати и испитивати од куд и како, дозна се да је од оне главе. Кад дјевојка буде на том доба, а она роди сина. Кад узме цар још онако мало дијете у руке, а оно њему одмах рукама те за браду! Онда цар заповједи, да донесу један тањир жива угљевља, а један дуката, да огледају чини ли то дијете из лудости или од своје воље. „Ако (вели) буде дијете лудо, оно ће потрчати с рукама и за угљевље, ако ли не буде, оно ће за дукате.“ Кад донесу пред дијете угљевље и дукате, а оно одмах рукама за дукате, а угљевљу ни мукајет. Цар већ види да ће оно да се испуни што му је глава казала. Кад буде дијете већ велики момак, онда га цар отјера у свијет, и каже му: „Да се нигде не станиш, док не нађеш гдје су се два зла ударила.“ - Ходајући тај момак по свијету, кад дође на оно мјесто где је сад Цариград, нађе глогов три гдје се около њега обмотала гуја, па гуја пеца трн, а трн боде гују; онда помисли у себи: „Ево ово су два зла, па нође у наоколо разматрати она мјеста; кад дође онако унаоколо идући, опет поблизу онога трна, онда стане, па рече: „Овјде треба стати.“ У који мах то рече, у онај се мах обазре, а то се од онога трна до његовијех леђа (куд је год он ишао), створио зид. И од тога мјеста до онога трна, кажу да ни данас нема зида у Цариграду (а да се он није обазрео и да није рекао: „овдје треба стати,“ зид би за њим нарастао до трна). Послије он ту постане цар, и од свога дједа отме царство.

Богати Гаван

У манастиру Троноши, у Јадру, био је с десне сране код двери намолован го старац, којега су гује опасале, те га кољу и пију му сисе. Као што обично родитељи различне иконе по црквама и по манастирима дјеци тумаче, тако је и мени мој отац казивао да се онај старац звао Богати Гаван, и да је поред свега превеликога богаства био врло тврд а немилостив, па га за то Бог онако осудио. (И ово се доста слаже с онијем што се о Гавану пјева и приповиједа по западнијем крајевима народа нашега). Кад сам 1846. године (готово послије четрдесет година) био у Троноши и отишао у цркву, одмах сам очима тражио Богатога Гавана, али њега ондје више нема, него као што је црква за времена Карађорђијева арана и паљена, на неговом мјесту исписан некакав светац.

Бадаљ

Трава која се у Хрватској поред овога имена зове и сјекавац а у Лици пасји стриц, зове се у Боци бадељ. Лист ове траве бодљикав је, а коријен се за невољу у гладне године куха и једе. У Боци се приповиједа да у земљи под овом травом ко је срећан може наћи некакав драгоцјени прстен.

Љескова мела

На којој би се лијесци нашла мела, под оном лијеском има гуја с драгим каменом на глави или још Бог зна каково друго благо поред ње (тако приповиједају, јер се ријетко налази на лијесци.)

Плеће

Многи људи у народу нашему проричу којешта из плећа од печена брава: чашица она одозго кажу да је кућа, и ако није врло дубока, кажу да је пуна кућа; оне жиле од чашице зову се јулар, и по томе се гледа како су коњи у домаћина; горњи крај оне кости, која је с једне стране из плећа израсла, зове се шљеме; и што је више налик на соху, да се на њега може што наслонити, то кажу да је кућно шљеме тврђе; испод чашице с оне стране с које је плеће равно, имају (ваљада на гдјеком плећу) мале јатице, као да је иглом убодено, неке се од њих зову рака, а неке колијевка: ако су ове јатице тако сниско од чашице да се не могу дохватити палцем, кад се пошљедњи његов глежањ намјести на крај, онда рака или колијевка неће у кући него у родбини или у селу. Све ово што је до сад казано иде само ономе чије је бравче, т. ј. код кога се ојагњило и со лизало док није заклано. Доњи широки и танки крај зове се поље: ако је поље чисто кад се плеће погледа према себи, онда кажу да је мир; ако ли је мутно, онда кажу да је војска и који су вјешти у томе казују још које је Хришћанска које ли Турска и која ће јача бити, као и много друго којешта. И ово се највише гледа у десно плеће, за то га одмах како се брав исијече, даду ономе за којега се мисли да је највјештији у том послу. Месо с овакога плећа не ваља глодати, него се очупа прстима. Кад хоће још ко други у њега да гледа, не ваља му га дати у руку, него се метне на трпезу, па га он узме. Чини ми се да и Арнаути гледају овако не само у плеће, него и у кобилицу од кокоши. По овоме се може разумети и оно што се каже кад кога одавно нема да се види:

„Нема га ни у плећу.“