Живот и обичаји народа српскога/2

←Обичаји о различнијем празницима

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Обичаји о најзнатнијим људскијем догађајима

Вјеровање ствари којијех нема→

Бабине

Код Срба трају бабине обично седам дана. За тијех седам дана долазе дању жене на бабине и доносе част (н. п. пите, уштипке, ракију, вино и т. д.) и дјетету дарове те се часте и веселе; а ноћу дођу сусједи и сусједе, и познаници и познанице те чувају бабине, т. ј. сједе сву ноћ код породиље, и разговарају се и пјевају, а особито трећу и седму ноћ („Није седму ноћ дочуван“ имају обичај рећи ономе који је мало сулудаст). Тада не смије ни једно заспати, јер други једва чекају да га огаре или да му пришију штогод (какав дроњак или читаво ћебе) за хаљине. На бабинама пјевају свакојаке пјесме, а неке имају које се само тада пјевају, н. п.

1.

Ој на делу на голему боб се зелени,
А ко га је посејао те се зелени?
Мирко*) га је посејао те се зелени,
Ружа**) га се назобала, срце је боли
Колалом лалом ко му отац беше?
Колалом лалом тај***) му отац беше.
Колалом лалом ко му деда беше? и т. д.

Подријетло

У Црној гори и у Херцеговини народ наш има своја презимена којима се породице позивају од кољена на кољено као и у осталој Европи: у Србији пак тога обичаја до нашега времена није било, него се сваки позивао по своме оцу додавши очиноме крштеном имену овић или евић, код имена која се свршују на је и о само вић, а кодо онијех која се свршују на а, само ић, н. п. Милановић, Милошевић, Милојевић, Ранковић, Милетић, (и то је значило: син Милованов, Милошев, Милојев, Ранков, Милешин); ако ли је коме отац умръо прије матере, он се је позивао по матери додавши материном крштеном имену мјесто а ић н. п. Ружић, Смиљанић, Перуничић, Станић, Недић, Вишњић, Бојанић (и то је опет значило: син Ружин, Смиљанан и т. д.). Тако и кад су се који из Херцеговине или из Црне горе саселили у Србију, они су почевши се звати по овоме доњоземскоме обичају презимена своја мало по мало поизостављали, гдјекоји и позаборављали, а гдјекојима ако се и спомињало старо презиме, највише су их као поруге ради њиме називали. Мени је приповиједао знатни поглавица за Карађорђијева времена Младен, да је он старином из Дробњака, из села Тушимње од Церовића, али се је звао по оцу Миловановић. Сад се тек од године 1804 почело и у Србији, особито код знатнијех људи, да се не пишу по очиноме крштеном имену, него или као што су слушали да су им се стари звали или онако како им се отац звао и писао. И у Царству Аустријскоме у данашњему војводству наши су се људи до скора звали и писали по очиноме или по материноме крштеном имену као и у Србији, докле им земаљске старјешине, особито видећи да у једној кући и у једној породици има по неколико различнијех презимена, нијесу то забраниле, те су она имена којима се ко по оцу или по матери звао остала у напредак презимена. Вршачки оборкнез Арсо, који је умръо прије неколико година, звао се по своме оцу Манојловић, и кад је за заслуге својега оца Манојла постао Маџарски племић, примио је његово крштено име Емануел за презиме. Може бити да је у Црној гори и по њезинијем околинама освета највећи узрок што људи држе своја стара презимена, да би онај који би помислио кога да убије, одмах знао с ким ће се завадити и коме ће крв дужан постати, и за то кад се онамо о коме говори, каже му се не само чиј је син и како се по презимену зове, или као што они кажу од кога је братства, него се још дода и из кога је племена, н. п. Саво Марков Петровић Његуш; ако је племе раздијељено на какова особита имена као н. п. што је Цетиње на Бајице и на доњи крај, онда се дода још и то, н. п. Бико Милов Маршиновић Бајица