Живот и обичаји народа српскога/Додатак

←Закон или вјера

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА Писац: Вук Стефановић Караџић Додатак.

(Ови „сватовски обичаји у Сријему," а тако исто и „дјевојачка врачања" требали су управо да дођу у овој књизи гдје им је мјесто, но будући да се они уз рукопис ове књиге нашли на крају приложени онако непреписани и непоправљени, они се мена ево ту на крају тако и штампају како се нашли.)

Дјевојачка врачања у Сријему

II

Уочи млада петка и недјеље увати дјевојка паука, метне га у калем, са обе стране затисне калем лебом, па кад пође легати, спомене све свеце, прекрсти мјесто под главом три пут и рекне: „Пауче, ти се пењеш високо и по земљи, потражи мога суђеника па га доведи мени на сан; ако га доведеш, ја ћу те опет у јутру пустити да милиш по свету; ал' ако га не доведеш, ја ћу те удавити".

III

Кад дјевојка награди ткање, она тка а никад не мери колико је откала, па кад дотка, оног истог вечера метне то немерено платно под главу, моли се Богу, прекрсти три пут мјесто под главом и рекне: „Боже, који је мој суђени, пошљи га на сан, да премеримо ово платно, да у јутру венчаницу кројим њему и мени." По том легне на десну страну, и нипошто ни с ким ништа не говори, и ма да је ко шта пита, неће одговорити; у јутру кад се пробуди, само се чува да што не рекне док се не прекрсти и да у прозор не погледа. (Тако раде и код онијех другијех врачбина).

V

Дјевојка уочи младе недјеље даде скоро удатој дјевојци, т. ј. млади под вијенцима (кад тој по удаји дође прва млада недјеља) свој уплетњик, а ова га веже на своју косу, кад стане легати, и рекне: „Мој венац девојкин (по имену) уплетњик да ја под мојим венцем снијем уз кога ће стајати и венац предевати."

VII

Уочи младе недјеље, петка или вторника мете дјевојка седам сребрнијех цванцика под главу и моли се Богу, прекрсти оно мјесто под главом трипут, и рекне : „Од Бога суђени, не закасњавај више, већ дођи макар на сан да ове новце пребројимо, да за њи венчано руво идем купити."

VIII

Дјевојка уочи младе недјеље или петка оде у шуму при заласку сунца, па на кој бршљан бацило је заилазеће сунце зрак, ондандје ускине грану, савије увијенац и рекне: „Сунашце на заоду! као што ти овај венац сада видиш, тако јасно и лепо дај да и ја у сну ноћас видим онога који ми је од Бога суђен." Потом мете вијенац на главу и рекне: „Зелени вјенче, ту ћеш се осушити, ако не доведеш мог суђеног да те скине." Онда главу повеже марамом, да ко вијенац не спази, у вече моли се Богу, и тако с вјенцем на глави легне спавати.