Живко и Никола

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Живко и Никола

Мајка рани два сина сирака
О десници и куђељи туђој,
Једно бјеше лудаија Живко,
Друго је лудени Никола.
Кад је баба ђецу подранила,
Арач диже турски харачлија
Да покупи сплате и хараче;
Свака кућа по тридес’ цекина,
Баба нема ни камена станца,
Но се бјеше ђеци препанула:
Живка даде цару честитоме,
А Николу краљу богатоме.
Стаде доба за седам година,
Завади се царе и краље,
Јер се клаше три године дана.
Но испаде краље’ меданџија
На границу међу два тамбора,
Ал’ му нико изићи не смије.
Но цар зове своју слугу Живка:
„Хајде отиди влаху на медану;
Ако би ти Бог и срећа дала
Да добијеш влаха на медан,
Даћу ти блага без хесапа!“
Ондолен се Живко подигнуо
И отиде јунаку на медану.
Кад му се близу примакнуо,
Најприје се димно упиташе.
Говори краље’ меданџија:
„Тако ти, царева делијо,
Кажи право, тако био здраво,
Колико си добио меданах?“
А Живко му ријеч говорио:
„Казаћу ти, да ти се не фалим,
Нијесам га ни оком видио,
А некмоли на мегдан добио.
Од јада сам доша на медану –
Имао сам брата јединога.
Николу краљу у војску,
Па сам чуо да је погинуо!“
Ал’ је оно дијете Никола,
Па га бијеху сузе пропануле:
„О ти ли си, моја жељо, Живко!“
Руке шире, у лица се љубе,
А за мило здравље упитују,
Па пију вина и ракију.
Ондолен се браћа подигоше
И одоше на своје дворове.
Кад се двору близу примакоше,
Али пусти двори разурени,
Обрасла их дугачка купина,
А поред них једна појатица,
У појату сједи бака остарала,
Црну мачку држи преко крила,
Те се шњоме баба разговара.
Дођоше до два господичића:
„Божа помоћ, у појату баке,
Можемо ли овђе нојцу преноћити?“
Но им баба ријеч говорила:
„Ви можете, синко, на конаку.“
Но да рече лудаија Живко:
„За Бога, баба остарала,
Јеси ли имала од срца икога?“
Све им што је и како је каже:
Како срећу поклони другоме
Све од турске силе и зулума.
Но јој Живко ријеч проговара:
„Би ли, баба, Живка познавала?“
„Ја бих мога познавала Живка:
Он је био млађи од Николе,
Жива га ватра уграбила,
На рамо му рану учињела,
Ка’ да бјеше рана од травника.“
Тад је Живко рукав загрнуо,
Тад је баба ђецу познавала,
И шњима се жива загрлила,
А шњима се мртва одгрлила.
Димно ђеца мајку укопала
И красно је бјеху ожалила.