Женидба од Сења Ивана

Извор: Викизворник


Женидба од Сења Ивана

(Из Груже)

Често иде од Сења Иване,
Често иде Иво у Удбину,
У Удбину, у турску крајину,
До бијела Мујагина двора,
Љуби Иван Мујагину сеју, 5
А на име кићену Ајкуну,
Љуби Иван три године дана,
Никад њега зора незатече,
Нит’ огрија са истока сунце.
Једно јутро огрија га сунце. 10
Кад се прену од Сења Иване,
Ал’ свануло и сунце грануло!
Писну Иван како љута гуја:
„Авај мени до Бога милога!
„Ђе погибох јунак у Удбини, 15
„У Удбини, у турској крајини,
„У бијелу Мујагину двору,
„Код ђевојке кићене Ајкуне.“
Ајка Ива ’вако разговара:
„Та не бој се срце из њедара! 20
„Крила би те за тридесет дана,
„У мојиех тридесет одаја,
„А камо ли од јутра до мрака;
„Бог је дао те си момче младо,
„Па ти немаш браде и бркова, 25
„А љевши си од сваке ђевојке;
„Још је нама срећа прискочила.
„Те сам данас сама на оџаку.
„Братац ми је у лов отишао,
„У Кунару високу планину, 30
„Не ће доћи три бијела дана;
„Нена ми је у госте отишла,
„Своме брату, Митровском диздару
„Не ће доћи за петнајест дана;
„Па Иване, моје миловање! 35
„Чешљаћу те како и ђевојку,
„Обућ’ћу ти руво ђевојачко,
„Чинићу те сиротом ђевојком,
„Ићи ћемо на воду студену
„Да б’јелимо с туркињама пдатно." 40
То изрече кићена Ајкуна,
То изрече, на ноге скочида,
Чешља Ива како и ђевојку,
А плете му девет плетилица,
Па их Иву низ леђа пустила, 45
Ко што носе туркиње ђевојке;
Обуче му руво ђевојачко,
Обуче му гаће шаровите,
На учкуру триста тетреика;
А на ноге местве и папуче, 50
К’о што носе туркиње ђевојке:
Начини га сиротом ђевојком.
Па му даде једну крпу платна,
И у руке седеФли ђерђева.
Подиже се кићена Ајкуна, 55
Са Иваном на воду студену,
С туркињама да бијели платно.
Кад су били до Турске Кладуше,
Ајка Ива ’вако сјетовада;
„Ој Иване, моје миловање! 60
„Сад хоћемо кроз турску Кдадушу,
„Постиди се срце из њедара,
„Ситно к’рачи; очима превлачи,
„Хоће пред нас изодити Рамо,
„Па ће тебе познавати Рамо, 65
„О Иване, изгубићеш главу!“
То је Иван сушао Ајкуну,
Ситно к’рачи, очима превлачи.
Кад су били на среди Кладуше,
Пред Ајкуну изидио Рамо. 70
Ајка Раму „селам“ називаше,
Рамо Ајки „селам“ прихвато,
Па је Рамо Ајки говорио:
„О Ајкуно, Мујагина сејо!
»О Ајкуно, ујела те гуја, 75
„Одкуд с тобом српски крајишњици?
„Одкуд с тобом од Сења Иване,
„С туркињама да бијели платно?
„И да љуби туркиње ђевојке."
Мудра била кићена Ајкуна, 80
Мудра била, па се досјетила,
Па је Раму грдно говорила:
„Ао, Рамо, потурицо стара!
„А што мене да уједе гуја?
„(Мене једна а тебе четири) 85
„Што не гледиш? њима не гледао.
„Ово нису српски крајишници,
„Нит је ово од Сења Иване;
„Но је ово сирота ђевојка,
„Јутрос ми је опремила нена, 90
„На бјелило, да бијели платно,
„Да је учим на ђерђев да везе,
„Зарад Бога и севапа свога.“
Тако Ајка Раму говорида,
Те Турчину памет разбијала. 95
Оде Рамо натраг у Кдадушу,
А Ајкуна с Ивом на бјелило.
Кад су били до воде студене,
Опет Ајка Ива сјетовала:
„Ој Иване, моје миловање! 100
„Сад хоћемо на воду студену,
„На води је тридесет Туркиња,
„Оне бијеле тријест крпа платна;
„У Турака лијеп адет, Иво:
„Љубе бабе у бијеле руке, 105
„Удовице у бијело лице,
„А ђевојке у ђердан под грло;
„Но Иване, моје миловање!
„Кад дођемо на воду студену,
„Тури платно на зелееу траву, 110
„А на платно седефли-ђерђева,
„Љуби бабе у бијеле руке,
„Удовице у бијело лице,
„А ђевојке у ђердан под грло;
„Но Иване, моје миловање! 115
„Када станеш љубити ђевојке,
„Одвише су Туркиње лијепе,
„Запти срце, ђердан не пресеци,
„Не просипај бисерли-ђердане,
„Не уједи под грло ђевојке, 120
„Ој делијо! не изгуби главу!"
Све то Иван послуша Ајкину.
Кад дођоше на воду студену,
Тури Иво платно на травицу,
А на платно седефли-ђерђева, 125
Љуби Иван тридесет Туркиња,
Љуби бабе у бијеле руке,
Удовице у биједо лице,
А ђевојке у ђердан под грло.
Кад пољуби Златију ђевојку, 130
Милу сеју Танковић Османа, —
Одвише је Туркиња лијепа —
У Ивану Сењскоме хајдуку,
У момчету срце заиграло,
Иво срцу одољет не може: 135
Пресече јој ђердан под гроце
Пајој бисер просу по травици
И уједе под грло ђевојку,
Под грлом јој биљег начинио.
Писну Златка како гуја љута, 140
Па Ајкуни Златка проговара:
„Ој Ајкуно, Мујагино сејо!
„Ој Ајкуно! ујелате гуја!
„Одкуд с тобом српски крајишњици?
„Одкуд с тобом од Сења Иване, 145
„С Туркињама да бијели платно
„И да љуби Туркиње ђевојке?
„3ар ђе тебе Иван обљубио,
„Па подводиш и мен’ да обљуби?
„Не ће, Ајко, живота ми мога, 150
„Док је Златки на рамену главе,
„Не да лица свога обљубити,
„Каурину, од Сења Ивану.“!
Мудра била кићена Ајкуна,
Мудра била, па се досјетила, 155
Па Златији грдно говорила:
„Ој Златијо! Танковића сејо!
„А што мене да уједе гуја?
„(Мене једна а тебе четири)
„Што не гледаш? њима не гледала? 160
„Ово нису српски крајишњици,
„Нит’ је ово од Сења Иване;
„Но је ово сирота ђевојка,
„Јутрос ми је опремила нена,
„На б’јелило, да бијели платно, 165
„Да је учим на ђерђев да везе;
„3арад Бога и севапа свога;
„Она није ни вид’ла ђевојке,
„А камо л’ се са њима љубила.“
Тако Ајка Златки говорила, 170
Те Туркињи памет разбијала.
А скочише тридесет Туркиња,
Све скочише, бисер покупише,
На свилени конац нанизаше,
Привезаже на грло Златији, 175
Па б’јелише на б’јелилу платно.
Еад је било око заранака,
Све Туркиње платно покупише,
Па одоше свака своме двору,
А Ајкуна с Ивом у Удбину. 180
Кад су били кроз Турску Кдадушу
Опет пред њи изодио Рамо,
Па Ајкуни Рами говорио:
„Ој Ајкуно кићена ђевојко!
„Иди, Ајко, своме бијелу двору, 185
„Па зготови господску вечеру,
„Ја ћу доћи теби на вечеру,
„Да са тобом пијем рујно вино,
„Да ме сдужи сирота ђевојка."
Говори му кићена Ајкуна: 190
„Дођи Рамо, готова вечера."
Оде Рамо натраг у Кладушу,
А Ајкуна с Ивом у Удбину.
Кад дођоше Мујагиној кули,
Згот’ви Ајка господску вечеру, 195
И наточи у кондира вино.
А кад дошла она тавна ноћца,
Опет Ајка Ива сјетовада:
„Ој Иване, моје миловање!
„Сад ће Рамо на вечеру доћи, 200
„Па ће самном вечер’ вечерати,
„Ти ћеш сдужит из кондира вино;
„Но Иване! моје миловање!
„Постиди се срце из њедара,
„Не говори, не реци ни ријечи, 205
„Сдужи вино, а гдедај пред-а се,
„Јера ће те познавати Рамо,
»Ој Иване, изгубићеш гдаву!“
Све то Иван послуша Ајкуну,
Мало бидо, дуго но трајало, 210
Ето Рамо на вечеру дође.
Седе Рамо с Ајкуном за вечеру,
Вечерају, пију вино хладно,
Вино служи од Сења Иване,
Вино сдужи, а гдеда преда се. 215
Неста Иву у кондиру вина.
Подиже се кићена Ајкуна,
Од Ивана узима кондира,
Па отрча Ајка низ чардаке,
У подрума, да наточи вина. 220
Оста Рамо с Ивом на чардаку.
Рамо Ива међу очи гледа,
Па Ивану Рамо проговара;
„Ој Иване, Сењанско копиле!
„А што си се, курво, ућутио? 225
„А зар мислиш да те не познајем,
„Ђе си твоје руво пром’јенио ,
„Па обуко руво ђевојачко,
„К’о што носе Туркиње ђевојке!
„Но Иване курвино копиле! 230
„Одкуд тебе виле донијеше;
„У Удбину, у турску крајину,
„У бијеле Мујагине дворе,
„Код ђевојке кићене Ајкуне,
„Да ти љубиш Мујагину сеју? 235
„Знаш ли Иво, јади ће те знати,
„О ђе ли си, Иво, запануо!!
„Да си вила па да имаш крила,
„Ти да имаш крило соколово,
„И бијело перо лабудово, 240
„Не би перје месо изнијело,
„Камо л’ ће те ноге изнијети,
„Из Удбине, из турске крајине!!
„Туна ће ти глава останути,
„У Удбини кости иструнути!!!“ 245
Мудар био од Сења Иване,
Мудро момче, па се досјетило,
Па утули Фењер и свијећу,
И прекиде учкур на гаћама,
Иван просу триста тетреика, 250
И показа местве на ногама,
Па он писну како горска вила.
Та се писка на далеко чула,
Зачула се у подруме доње,
Зачула је у подруму Ајка, 255
Па се Ајка јаду досјетила,
Те у кондир не наточи вина,
Нит’ у руци изнесе кондира;
Но истрча Ајка на чардака,
Па запали фењер и свијећу, 260
Узе Ива у своје криоце,
Па резили ковачину Рама:
„Ао Рамо, потурицо стара!
„Што ми цвелиш сироту ђевојку!
„Што јој тулиш Фењер и свијећу? 265
„Што јој кидаш учкур на гаћама?
„Што јој просу триста тетреика?
„Што јој газиш местве на ногама?
„Знаш ли, Рамо? јади ће те знати!
„Док мој братац из планине дође, 270
„Везаћу ти и ноге и руке,
„Уд’рићу ти триста дегенека,
„Глобићу те хиљаду дуката,
„Спремићу те гола у Кладушу!
„Што ми цвелиш сироту ђевојку!“ 275
Кад то зачу ковачина Рамо,
Препаде се, срамота га било.
Па побеже натраг без обзира,
Оде Рамо натраг у Кладушу.
Кад отиде ковачина Рамо, 280
Ајка Иву ријеч говорила:
„Ој Иване, моје миловање!
„А што стоиш? да од Бога нађеш!
„Зар не видиш ђе смо изгинули?
„Иди брже коњ’ма у арове, 285
„Па избери до два добра коња,
„Једног мени, другог теби, Иво,
„А ја одох да се преобучем,
„И да узмем од ризнице кључе,
„У егбета да нагрнем блага; 290
„Да се добрих дохватимо коња,
„Да бјегамо Сењу на крајину,
„Док нас нису осјетили Турци,
„Исјећи ће и мене крај тебе.“
А то Иван послуша Ајкуну. 295
Иво оде те коње изабра,
А Ајкуна те се преобуче.
Узе Ајка од ризнице кључе,
Па отвори на ризници врата,
У егбета, те нагрте блага, 300
Па добрих дохватише коња,
Побјегоше пољем Удбинскијем,
Док дођоше Сењу бијеломе,
Кад дођоше Сењу на крајину,
Сврати Иво у бијелу цркву, 305
Па покрсти кићену Ајкуну,
Покрстити је и привјенча за се
Лијепо јој име наденуо,
Била Ајка, па је Анђедија.
Одведе је двору бијеломе, 310
Старцу Јани и баби Бојани.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, I, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 65-76.