Женидба малога Омераге (1657) (Почитељ)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Синоћ момче вечер вечераше
У Мостару, челеби пазару,
На Огради у Доњој Махали.
Са њим никог за вечером нема,
До старице мајке милоснице.
Нит’ зборише нит’ еглендисаше,
Док господску вечер вечераше;
Испред себе кад софру дигоше,
Тад по турски леђен донијеше
И на руке воду посипаше,
Тад Омеру мајка говораше:
„Мој Омере, да т’ ожени мајка,
Теби момку двадесет година,
А ја немам од срца евлада,
Но Омере тебе јединога.”
Омер мајци тихо говораше :
„Валах, мајко, како теби драго;
Но гдје си ми цуру загледала,
У кога ли аге и спахије?”
Мајка Ому тихо проговара :
„Мој Омере, јединак у мајке!
Мајка ти је цуру загледала
У Мостару, челеби пазару,
На Царини у Горњој Махали
Младу Злату паше Серезлије,
Ено цуре, ено пријатеља.”
А кад Омер чуо лакрдије,
Тада старој мајци говорио:
„Мати моја, моја милоснице!
Ја ти не ћу пашине Златије,
Ја сам скоро пошо уз Царину,
Мати моја, са мојим јараним’,
Ћосајући и тамбурајући,
Пјевајући, кајде проводећи,
Покрај двора паше Серезлије.
Када н’акав жубор на авлији;
Ја поскочих к вратим’ авлинскијем,
Мандал дигох, те отворих врата:
Када сједи Серезлија Злата,
„На авлији софа подигнута,
Око софе шимшир трабозани,
Све брусали јастук до јастука,
А све мехко шилте до шилтета,
Дворе Злату четири робиње.
Волио бих најгорој робињи,
Него, мати, Серезлиној Злати;
Дуга врата, чипе плетенице —
Тешко кући, у коју завири,
Она, мати, среће не имаде!
Па сам крен’о са мојим јараним’,
Пјевајући и тамбурајући
Уз Бранковац велику махалу,
Крајем врата Ћурчибаше кнеза;
Када жубор н’акав на авлији
И авлинска затворена врата,
Ја поскочих, те отворих врата;
Кад угледах чудо и дјевојку,
Младу Јању Ћурчибаше кнеза; —
А каква је, моја мила мајко!
Ни вила јој није другарица;
Кратка врата, дугих плетеница,
Благо кући у коју завири,
Биће по њу сретна и хаирли!
Но старице, моја милоснице,
Бир ти сјутра бијел дан осване,
Припни печу, обуци фереџу,
Запроси ми у Ћурчије Јању.”
А кад зачу Омерова мајка,
Поче свога разбијати сина:
„Не Омере мој једини сине!
Кад ти узмеш у Ћурчије Јању,
А оставиш Сезерлића Злату,
Мореш своју изгубити главу,
Јер ти знадеш пашу Серезлију
И његове опаке сејмене,
Царињане голе јарамазе;
Јеси л’ чуо, мој Омере сине,
Што пјевају и припов’једају,
Није Лука никад без хајдука,
Ни Царина без јарамазина.”
Омер мајци тихо проговара:
„Ој старице, мила мајко моја!
Не бојим се паше Серезлије,
Ни његових љутијех сејмена,
Царињана голих јарамаза,
Док је мени Чекрк и Ограда,
И док ми ја Захум и Цернице,
Све Раскршће и све Ковачнице —
И док ми је на два рама глава,
И мојијех шездесет момака,
И пред њима сеизбаша Лука,
У подруму четр’ест парипа
И двадесет ата и четири,
И кобила међед-бедевија,
Баш за коју знаде Серезлија.
Кад смо боја били с Мљечићима,
Нано, лани на Старој Габели,
Пос’јеко сам од војске главара,
По имену Матан капетана
И с њим тридес’т и четири друга,”
У толиком збору и еглену,
Док засија сабах и зорица,
Тад од брда оскочи даница;
Но кад езан на мунари викну,
Тада Омер у џамију пође,
А стара се на ноге скочила,
На се удри печу и фереџу
И слушкињу са собом позвала,
У руку јој фењер уклепала.
Пође стара плацом и сокаком,
Док не дође у Бранковац стара,
Баш до двора Ћурчибаше кнеза,
Тад робиња звекну на вратима.
То зачула цура у мутваку,
Брже боље отворила врата,
Кад угледа Омерову мајку,
С пенџера је опазила Јања,
На слушкиње зора учинила:
„Потеците, ноге поломиле!
Ето иде Омерова мајка
Нешто с послом до нашијех двора.”
И Јања се на ноге скочила
На ногама стару дочекала,
За б’јеле је руке прихватила,
У мекахан шилтет намјестила.
Тада цуре кахву донијеше,
И уз кахву шербет медовину;
Шербет пију, кахву присркују,
Уз то двоје еглен отварају.
Кад отвори Омерова мајка:
„Кћери Јањо Ћурчибаше кнеза,
Ти не питаш а ја не казујем.
Рашта сам се замучила — Јањо.
Дошла н’јесам шербет испијати,
Нити шербет нити мрку кахву,
Него тебе, кћери, запросити
За Омера, мог једина сина;
Би ли пошла за Омера мога,
Да ти будеш моја невјестица,
У мом двору млада госпојица?”
На то млада одговара Јања;
„Прости нено, Омерова мајко!
За другог сам испрошена, нено,
Ево нема но недјеља дана,
Даде мене и отац и мајка,
Нено моја, до кршна Котара
За дјетића Крушевић сердара;
У недјељу, која трећа дође,
Хоће доћи кићени сватови,
Мене водит’ до кршна Котара,”
А кад зачу мати Омерова,
То је она једва дочекала,
На лаке се ноге поскочила,
Она оде б’јелу двору своме
И Омеру по истини каже,
Како јој је у Цурчије било —
И како је испрошена Јања
До Котара до влашкога града
За дјетића сердар Крушевића;
У недјељу која трећа дође,
Хоће доћи кићени сватови,
И водити Јању племениту.
У ријечи, у којој су били,
Док задрма халка на вратима,
Слушкиња се на ноге скочила,
Те авлинска врата отворили,
Тад’ упаде пошта књигоноша,
У руци му капа сакуљица,
А о њојзи триста прапораца,
А у другој дренова тољага,
По тому се знаде поштоноша.
Одмах поче за Омера питат’,
А Омер га зове у одају.
Када пошта у одају дође.
Смјерно му се пошта поклоњаше,
А десницом књигу додаваше;
А кад Омер књигу прихватио,
И на књизи печат саломио,
Па погледа књизи по јазији,
Књигу учи, а на њу се смије.
Тад га стара запитала мајка:
„Мој Омере, јединак у мајке!
Оклен књига, те се на њу смијеш,
Није л’ Бог дај од какве дјевојке,
Не ћеш ли се оженити брзо?
Омер мајци по истини каже:
„Ово књига није од дјевојке,
Већ је, мати, од дајиџе мога,
Даје мога, мила брата твога
Из Лијевна Фирдус капетана,
Дајо, мати, цуру испросио
Баш у Босни у Кулиновића,
Па ме дајо зове у сватове,
Да му будем дјевер уз дјевојку,
А ја не ћу, моја мила мати,
Јер ће отић’ за каура Јања,
Јањине ћу чекати сватове,
Приправит им угодне дарове.”
Мајка цикну, а из грла викну:
„Јер Омере, моје поуздање!
Када даји нећеш, — ја коме ћеш?
Хајде сине, млијека ти мога!
Ти дајиџи у сватове пођи,
Јер ја браће веће не имадем,
Но једнога брата Мехмед бега,
Па да рахат ни весела н’јесам,
Кад у брата највеће весеље;
Хајде сине, млијека ти мога!
Ти послушај ђутурума свога,
А тако ти Алах срећу дао,
Душманске те руке сачувао!”
У то Омер мајку послушао,
Он дозивље сеизбашу Луку:
„Драги Лука, моја вјерно слуго!
Ја полазим у Лијевно, слуго,
Мом дајиџи у сватове сретно,
Су мојијех шездесет момака,
А ти ћеш ми остати код двора,
Слушај Лука, што ћу говорити
И садашњу ријеч ти казати,
Јер се у те могу поуздати,
Драги Лука, ко у брата свога,
Ко у своје срце у њедрима,
Јер ја знадем у срдашцу моме,
Да ми не ћеш хиле учинити,
Ни дослен је учинио н’јеси,
Па за то се у те поуздавам.
Ја полазим, Лука у Лијевно,
Мого бих се тамо забавити,
Прије мене да дођу сватови
Из Котара Крушевић сердара,
Да одведу цуру из Мостара,
Младу Јању Ћурчибаше кнеза.
Пусти главу, а не пусти Јање,
И ја ћу се повратити брзо,
Јер је рока три недјеље дана,
Доклен дођу свати до Мостара.”
То изрече, те на коња скаче,
А за њиме шездесет момака
На атима и на парипима.
Под копљима и под миздрацима.
Пође Омер уз махалу Доњу
До Ћатића чесме и мејдана,
Све га прате аго од Мостара.
Отолена ага полазио,
Доклен дође Дувну широкоме,
А из Дувна Ливну дубокоме.
У најљепша доба улазио,
Дана бјеше четири сахата.
Бирден ага одјаха дората,
На чауше зора ударио,
Да ударе зиле и борије,
Виши бубњи, ситни даулбази,”
Нек се свати на пут опремају;
Кад удрише зиле и борије,
Виши бубњи, ситни даулбази,
Зачуди се беже Мехмед беже,
Ко чаушим’ заповијед даде,
Па на лаке ноге поскочио,
Низ бијелу кулу полетио,
На авлији угледа сестрића,
Одмах Омер даји проговора:
„Мој дајиџа, куд си полетио,
Чаушим’ сам ја заповједио,
Да су хазур кићени сватови
Јер чауша кад послати немам.”
За б’јеле се руке прихватише,
У јуначка чела пољубише.
Бег Мехмед бег свог сестрића пита:
„Што је Омо? хаирли ти било!
Какви су ти гласи допанули,
Те си тако прешно долазио?”
Омер даји тихо проговара:
„Мој дајиџа, беже Мехмед беже!
Да ти одем јаде јадовати,
За дуго их не ћу изјадити,
Но дајиџа, дај да полазимо.”
Бубањ јекну, а труба засвира,
А сватови на ноге скочише,
Све коњици притежу колане,
А пјешаци на кајиш опанке. —
Отолен се свати подигоше
И дугијем путем путоваше
У Крајину, у Кулиновиће;
Сретно дошли, добро дочекани
И ту свати конак преноћили,
А у јутро кад се расвануло,
Кад завика чауш до чауша:
„Хазур’те се кићени сватови,
Јер је хазур лијепа дјевојка!”
Кад стадоше двије даровџије,
Да дарују киту и сватове,
Сваком дају што за кога било :
Сваком свату коња под оправом,
Првијенцу од злата јабуку,
Чаушима чугљенове златне,
Бајрактарим’ ките на бајраке.
Тад’ удрише зиле и борије,
Сједе Фата у варак кочије.
Отален су свати полазили
Од днев’ до днев’ за петнаест дана,
Док одоше и док се вратише.
Кад Лијевну б’јелу долазише,
Одмах Омер бјеше разумио,
Да су свати прошли до Мостара
Од Котара Крушевић сердара
Водит’ Јању Ћурчибаше кнеза.
А Омер се на ноге скочио,
Доратаста ата опкрочио,
За њим пође шездесет момака.
Кад дођоше Дувну широкоме,
Погледаше пољу дувањскоме,
Кад по пољу притиснула тама
Од брзога праха и олова,
Јер су свати пошли од Мостара
Под обраном паше Серезлића,
А за њима удрила потјера —
Сеизбаша Лука од Мостара,
Вјерна слуга аге Омер аге,
Па је љуто свате нападнуо
И много им јада направио
И он грдних рана допануо.
Тада ага викну са дората:
„Драги Лука, моја десна рука!
Ти ако си Лука погинуо,
Ето аге, да тебе освети!”
Боже мили, на свем теби хвала!
Сад да видиш чуда изненада,
Кад удари ага из пријека,
Са својијех шездесет момака,
Усред боја ага загазио,
Не би л’ Луку жива затекао.
А кад Лука у животу хала,
На њему је седамнаест рана,
Млада Јања за њим на гаврану,
Лука брани себе и гаврана;
Кад удари ага са момцима,
Стаде клепет сабаљ’ и ножева.
Преко поља свате потјераше,
Гдје ког’ стижу, ту га и сијеку,
А сватови каноти сватови,
Туђи коњи а хаљине туђе,
А многоме жао умријети:
Побјегоше, брате, што могоше,
Оставише цуру и дарове,
Многи чеиз, бојали сандуке
На том ага мејдан одржао,
Четири му момка погинула,
А седам их рана допануло.
Ага пита сеизбашу свога:
„Шта бијаше слуга у Мостару,
Како пушћа свате из Мостара?
За што у њем’ не заметну кавгу?
Помого би Чекрк и Ограда,
А помогла сва Доња Махала.”
А слуга му поче казивати:
„Не даде ми паша Серезлија,
Затвори ме ага на Огради,
А сватовим’ даде пратиџије,
Тамам, ага, стотину сејмена,
Испратио свате до Сиштице.”
А кад ага чуо лакрдију,
Одмах паши пјесну запјевао:
„Давор пашо, давор Серезлићу!
Твоја ће се покурљати глава,
Од твог хана до мога дућана.”
Што је реко, није ни пореко;
Бирдем ага дошо до Мостара,
Вјенча Јању себи за љубовцу,
И пос’јече пашу Серезлију
И укиде Омер пашовање.
У Мостару у Херцеговини
Није паша посл’је постануо
Све до паше Ризванбеговића.
Омер влада четр’ест година
Свим Мостаром и Херцеговином.